Branič

ПРИКАЗИ 381

жавна идеологија, која, доследно изведена, спречава и слободу вероисповести, и слободу науке, и слободу штампе." Страначка утакмица уступа место једној државној странци, те је тако сужена или сасвим онемогућена. „Страначки живот није више слободан, него регулисан." Држава врши изједначење својих грађана. „Више или мање у свима земљама умањују се правне разлике између човека и жене, имовинске разлике између богаташа и сиромаха, културне разлике између варошана и сељака; чак помоћу народног просвећивања умањују се разлике између образованих и необразованих." Идеја права преображава се од индивидуалне у социјалву. Појединац се не узима више као јединка за себе, већ као део скупа економског и професионалног или класног карактера или најзад као део групе државне странке. Држава расте у колико вредност појединаца опада. Држава је свемоћна јер није само носилац идеје власти, већ и новог појма „друштвенссти" у име кога може све и сме све да ради. „Држава се сада води као банка или као фабрика — пословно и стручњачки." „Нове установе наговештавају једну државу у којој би било мање слободе и права, али више ауторитета и организације; једну државу која би имала више плана и савршенију технику, али која би баш с тога била принуђена да врши изједначење појединаца". У завршним странама свога дела г. ЈовановиЋ излаже интересантну разлику између фашизма и комунизма и објашњава појам „државе масе" како Поратну државу карактерише. Ту има дубоких закључака који читаоцу намећу размишљања корисна и по њега самог и по државну заједницу у којој живи. Поратна држава последица је великог поремећаја изазватог Великим ратом. Људи се нису плашили рата и нису га спречавали услед бојазни од његових непосредних последица; убијаи,а и ништења добара. Знали су, јер их је историја учила, да су поремећаји дубљи и судбоносниЈи, да поремећаји задиру у суштину човека, у његова схватања, у његов начин мишљења. Човечанство је се борило у Великом рату за велике идеале и победу слободе над тиранијом. Отуда на једној страни видимо готово цео цивилизовани свет а на другој преставнике силе. Отуда победа прве групе над другом и као последица те победе, ослобођење народа од страначког јарма. Али појединци из дугог рата носе клицу поратне државе: обожавање организоване силе под ореолом свевласти државе, у коме знаку су победили. Пошто је победило силу, човечанство подлеже сили, готово без отпора и тиме пружа историји необичан парадокс: да је сила моћнија од организованог човечанства у слободи. И пошто сила у крајњој линији значи рат, то се ратна психоза наставља. Човечанство спрема себе на гилотину, у рат, пошто је се једном рата одбранило, изашавши победник са идејама које нису престављале силу. Поратна држава је Једна од опасних ратних последица изазвата преображајима у појмовима појединаца и скупова појединаца. Она не значи напредак већ једну судбоносну периоду у развоју државе, враћање на старе појмове о држави замењене новима као последице револуција. Човечанство је Предратну државу скупо платило. Поратна држава кошта већ веома много. Хоће ли један нов светски рат уверити појединце да нови методи и нова схватање нису добри? Држава као влада масе преставља сталну опасност и за ту масу, састављену од појединаца, и за друге сличне масе. Она Је опасност за мир и изнутра и споља. Отуда државе које су најмање одступиле од предратног типа државе данас престављају најмању опасност по унутрашњи и спољни мир. Државе, пак, које су дубоко измениле своју предратну структуру, стално су на вулкану рата. Држава маса као органска тражи да се изрази. Њој су потребни јаки ефекти, да би се масе држале стално на окупу око свога или својих идола. Сабљом се стално звецка, међународни мир се љуља и човечанство срља свесно или несвесно у нов рат који ће, истина доцкан, збрисати поратни облик државе, јер ће човечанство ваљда, после новог крвавог искуства видети, да држава није случајна творевина и да подлеже законима еволуције. Милош М. Јовичић: О заједничким тестаментима. Београд 1934. стр. 15. Посебни отисак из Споменице Мауровићу о шесетогодишњици његова живота. Г. Милош М. Јовичаћ касациони судија из Београда као своЈ прилог г. Мауровићу а шесетогодишњици његова живота, дао је кратку студију, о веома интересантним и ако ретким, заједничким тестаментима. Писац Је дефинисао заједничке тестаменте, затим је дао историски преглед институцији у римском, немачком, француском, аустриском, швајцарском и на-