Branič

384

„Б Р А Н И Ч*

Колико је интересовање и колики је успех овог предавања био најбоље сведочи факат да је предавање било одлично посећено и врло лепо примљено и да је, засебно оштампано из Бранича, већ давно распродато. А наш часопис објављујући ово предавање, дао је могућност и онима који предавању нису могли присуствовати, да се са њиме упознају. Ми можемо само препоручити г. Вељовићу да на сличан начин оживи и друге партије крив. законика и крив. суд. поступка путем јавних предавања, чиме ће учинити несумњиву услугу необавештеној јавности. ШШоХе МагкогИсћ, (1ос(еиг еп <ЈгоН: 1а (ћеоме с1е Гаћиз с! е 5 (ЈгоПз еп (ЈгоП согараге, рге{асе раг Е(1ошгс1 1атђег1 сћгес1еиг с!е ПпбШи! (Зе (ЈгоИ сотраге (1е 11уоп. Раг1з 1936. Ућгате Оепега1е (1е с1гоН е! с!е јиг18ргисЗепсе. ВјђПоШбдие с1е ПпзШи! Је ЈгоН сотраге с!е 1.уоп, 1оте 41. рр. 480. Горње дело чини част писцу г. Цр. Миливоју МаркоБићу, нашој и франиуској правној науци и школи која је писцу дала основе из правних наука. Оно премаша значај и обим обичне докторске дисертације и претставља прилог правној науци у опште којим се улази у суштину права и правних наука, на начин својствен само писцима од којих се с правом може највише очекивати. Г. Др Мар■ ковић је необично солидан млад правник који је правну науку схватио као израз активности само оних који зато имају смисла, воље и дара и који се спремају озбиљно и предано кад треба храму правне науке да приложе своје дело. Само тако радећи могао је дати свој прилог једној од најтежих материја права у опште, Теорији злоуаошребе права, који је од стране професора Лионског правног факултета оцењен одлично и почаствован штампом у Виблиотеци Лионског института упоредног права као 41 дело, последње под редакцијом проф. г. Едуарда Ламбера, творца ове Библиотеке, који је делу г. Др. Марковића посветио веома ласкав предговор, у осталом потпуно заглужен. О делу г. Др. Марковића написао је об<ективан приказ г. Др. Милан Баршош у А р х и в у од 25. јуна 1936. год. Томе приказу немамо ништа ни да додамо ни да одузмемо. Њега треба прочитати да би се, у сажетом изводу, видело све обиље мисли и материје које је писац обрадио. Ми с тога нећемо исто понављати, већ ћемо се задржати на образложењу пишчевом Теорије злоупотребе права (Увод — стр. 1.—21) и о улози судије у оцени злоупотребе права изложене у делу посвећеном Основу теорије злоупотребе права са гледишта Опште теорије о праву (стр. 451. и сл ). Кад образлаже Теорију злоупотребе права писац показује своју одличну школу као и своје оригиналне закључке. Живот је низ покрета који се мењају и које право санкционише. Социјални живот добија своје правно прописивање у законима, судским одлукама и правилима из обичајног права. Али, како је социјални живот у непрестаном покрету, то правна правила треба да су погодна да се могу лако применити на социјални живот не спутавајући га у сталном покрету. Из тога излази да општи прописи морају одговарати економским потребама и устаљеним идејама. ,Јер, ток живота је елементарна снага која презире логичке системе и вештачке морале.* Прави извор права налази се у „стварности економског и социјалног живота." Према томе стварност социјалног живота јесте прави извор права уз формални извор — закон, судску праксу и обичај. Писац додаје томе и правну науку као извор права. До правног остварења права долази се вансудским и судским путем. Овај други пут признаје две методе у примени закона: традиционалну, која признаје свевласт закона и прогресистичку, која оставља судији право да тражи одлуку у самој стварности живота када је не налази у закону. Г. Др. Марковић је за примену закона с погледом на сваки појављени случај после свестраног испитивања свих околности од стране судије. Наравно, да судија треба да познаје, поред закона, још и социологију и економске прилике. Судија постаје сарадник законодавца. „Онврши дужност законодавца за појављене случајеве." Правила и дефиниције у законима у неку су руку непотпуни јер посматрају друштво у статичком стању, док је оно динамично. С тога се њихова примена намеће на појединце као чланове друштва и на тај начин права и дужности подлежу оцени као социјална, а не појединачна појава.Лична права садрже дужност према друштву; „појединци када користе лична (субјективна) права у исто време врше социјалну функцију". Кзда је при вршењу индвидуалних права поремећена равнотежа, њу треба успоставити судским путем. „Слобода акције које субјективно право пружа титулару, није неограничена, јер коришћење права