Branič

ПОТРЕБА ДА СЕ МЕЂУНАРОДНИ СУКОБИ РЕШАВАЈУ И Т. Д. 413 извршење. Једна таква регионална конфедерација чини овај непосредни период преддржавног уређења. Овде ће у погледу државног уређења и територија добија добро одређене границе са којима доцније улази у државно уређење, а са тим добија и исту важност које има људство које обитава ту територију. Да се доспе до једног потпуног државног уређења, требало је дакле само један корак, а то је формирање стабилности појединих племена на одређеној територији те конфедерације коју већ племе сматра за своју, и мало јаче учвршћена власт са чим нас већ ево у присуству једне потпуне државне власти, и ако сужене у сваком погледу. Ево нас већ у присуству првих права и дужности већдоста добро одређених, а проистеклих из најширег друштвеног правила: трпети другог и бити трпљен од других. Без тога било <би највише правило живота: рат свију противу свију (ће11ит отпшт соп1:га отпшт, или: ћото ћогшт 1ириз) што би имало за свој трагичан крај уништење расе људске, а што је опет противно природи људској и чињеницама. Највише правило права мора остати увек заштита човека (бепека: „Ното ћотпп гез засга"). Трпети се узајамно значи, оставити сваку групу да се изнутра и споља уреди према својим потребама без штете од суседне групе што већ означава један известан унутрашњи и међународни правни друштвени ред, а то је већ ксмпромис људи обухваћених трупом са људима друге групе. Ова тенденција за компромисом је нужна у природи свију друштава и свих векова, и она постаје основно правило међународног права, и да оставимо на страну то што је компромис у исто време и темељ унутрашњег уређења сваке групе. Живот социјалан је везан за социјално осећање. Социјална свест је најопштији и најшири појам културне свести и она обухвата како моралну, тако и правну свест. Ово је унутрашња страна оног процеса, који објашњава зашто су групе друштвене биле тако рећи гурнуте у такво формирање прећутне конфедерације оним нужним примордијалним интересом, узајамног трпљења које почива у самој природи живота и тежи до крајњих граница да избегне сукобе што воде уништењу. Овде дакле почива прва клица државе и нужне међународне солидарности. Из ових је се правила развило и доцније међународно право. Из свега дакле следује: да је стање мира и уређење мира стање нормално а рат да остаје као изузетак од овога правила кроз сва времена. * * * Узус и објективно законодавство садржато у интернационалним уговорима признају подметима међународног права извесна права, која им дају могућност да предузму извесне мере, или опет да нешто пропусте учинити у циљу задовољења својих потреба. Помоћу тога признања субјекти међународног права ступају у врло разнолике узајамне односе: они измењују економска добра, тргују, дозвољавају другима да тргују посећујући или пролазећи кроз њину територију, праве уговоре грађанско-правне и политичке и томе подобне, а све то на извесан одређен начин