Branič

Год. XXV

БРАНИЧ

Београд, септембар 1937.

Број 9.

Милан Ж. Жавадиновић, адвокат — Београд. Добротворне установе Коморе Опште је уверење да су адвокати добро материјално обезбеђени. Звање адвоката идентификује се са појмом богата човека, и без мало да ова два појма посгану синоними. Стварност је, међутим, потпуно различита. Има велики број адвоката који често потребују материјалну помоћ за најосновније потребе, а да не говоримо о безбројним најближим члановима породице умрлих адвоката, који су остали без игде ичега. Редактори Закона о адвокатима од 1928, односно 1929 године, нису се повели за јавним мњењем. На против, упознати са многим случајевима материјалне беде адвоката и њихових породица, они су кроз закон потпуно осигурали Коморама новчана сретства за оснивање и правилно функционисање добротворних установа. Што и поред тога ове установе не функционишу како треба, или чак нису ни добиле свој дефинитиван статут, кривица је до адвоката, дакле, до нас самих, јер често и сувише мало показујемо воље за заЈедницу, а постајемо социјални тек, када, у невољи, тражимо да нам се притекне у помоћ. По закону о адвокатима сви приходи од уписнина и све новчане казне, у пуним износнма, имају се употребити искључиво на добротворне сврхе Коморе (§ 43 тач. д. и ђ.). Поред тога предвиђено је да се за исту сврху може употребити и један део редовних прихода Комора — § 43 тач. е. — и најзад да скупштина може да реши да адвокати, поред редовних чланских улога, уплаћују и специјалне улоге, ако је то нужно за издржавање изнемоглих адвоката, адвокатских приправника, њихових удовица и сирочади — § 43 тач. ж. Међутим, услед нередовних уплата члакских улога, већина Комора није у могућности ни уписнину да употреби у добротворне сврхе, већ, на основу овлашћења скупштине, приход од уписнине једним делом користи за подмирење редовних издатака за одржање Коморе. Дакле, место Комора да из својих прихода потпомогне добротворни фонд, она мора делом да троши новац који је искључиво намењен фонду. Код овако нередовне наплате чланских улога, сасвим је природно да се не може ни помишљати на разрез додатка одређеној чланарини, ради увећања главнице фонда, што предвиђа § 43 тач. ж. Тешкоће у наплати чланских улога, које поред осталих незгода, тангирају и правилно функционисање добротворног