Branič

92

,Б Р А Н И Ч"

нити о примени страних закона, нити о законској и правној снази међународних уговора, нити о сукобу закона домаћих и страних, нити о правној снази обичајних закона—да наведемо само најосновније одредбе о закону уопште. Уколико, с друге стране, садржи опште одредбе о закону, те су одредбе непотпуне, нејасне и могу дати повода тешкоћама у примени. На пример одредба § 1. о меродавном тексту и ступању у живот закона нема у виду исправке закона, ни начин исправке, нити чињеницу да се датум Службених новина не мора слагати са даном изласка Службених новина. Услед овога могу, у даном случају наступити спорови, који је меродаван текст закона и кад је закон стварно објављен, нарочито у оним случајевима, где закон изузетно ступа на снагу даном објаве у Службеним новинама. § 1. не садржи солуцију за решење таквих спорова, напротив, он својом стилизацијом такве спорове баш омогућује. Исто тако, одредба § 4. по којој закон важи док не буде укинут или измењен, није потпуно јасна (а морала би бити јасна, јер је у питању важење закона) јер се не види из ње каква измена или укидање, односно којим путем изведено, има правног утицаја на постојање закона. Из оваквих одредаба, које се односе на два важна момента у животу једног закона, ступање на снагу и трајање његово судија неће моћи увек да извуче поуздан критеријум за пресуду нарочито у случајевима, кад је закон знатно исправљен накнадним исправкама, или допуњен, измењен или укинут каквим другим правним актом општег карактера, који није закон. Услед овакве примене првог гледишта у Предоснови Комора је дошла до закључка, да је корисније и боље прихватити друго гледиште, по коме из Предоснове треба изоставити све опште одредбе о закону уопште, кад се већ оне у њој не налазе потпуно и на начин, на који би им једино у овоме закону било место. б. Док уводни део Предоснове садржи извесне непотпуне опште одредбе о закону, без којих би закон грађански могао бити, дотле су из ње потпуно изостале одредбе, које би у њој морале бити. Нема никаквих одредаба: О предмету грађанског закона, којима би било извршено разграничење приватног од јавног права. Ово разграничење је, међутим, нужно будући да код нас постоји двојство грађанског и административног правосуђа; о потпадању државе и самоуправних јавноправних установа под владу грађанског закона у приватноправном пословању — па према томе ни о начелу приватноправне одговорности државе; о аутономији воље појединаца у грађанским односима и њеним границама;