Branič

162

,Б Р А Н И Ч'

говорили, прописује казну за случај обављања радње без овлашћења или дозволе, или прекорачења обима рада одређеног Законом. Према томе, требало би, да лице, које има радњу са сталним пословним местом, а које би поред тога обављало радњу на несталном месту — § 176. 3. р. — чини прекорачење обима рада — § 398. тач. 1. 3. р. — јер је овим последњим прописом постављено главно начело о коме је напред било речи. Лице пак, које би, — имајући дозволу по § 176. 3. р. за трговину на несталним местима, у којој би дозволи били побројани предмети. са којима оно трговати може — трговало са предметима побројаним у § 182. 3. р. са којима је трговина на несталним местима забрањена, — требало би такође да одговара за дело из § 398. тач. 1 3. р. јер је исто тако прекорачило обим рада одређен Законом, и, коначно, лице које би продавало предмете из § 182. 3. р. на несталним местима, а не би уопште имало дозволу за трговину на таквим местима у смислу § 176. 3. р. — требало би да врши дело из тач. 1. § 398. 3. р., јер обавља радњу за коју претходно није исходио дозволу, т.ј. обавља радњу без дозволе, односно радњу за коју се неможе ни добити дозвола. Међутим у свима напред побројаним случајевима повреде прописа § 182. 3. р., мора се, према изричном наређењу става 3. § 182. 3. р. применити само, и једино казна из § 397. 3. р. Ова казна блажија је од оне коју прописује § 398. тач. 1. јер § 397. 3. р. предвиђа казну од 50—6000 дин., док § 397. истог закона: прописује казну од 25—1500 дин. Па зашто је онда законодавац учинио овај изузетак у § 182. 3. р. од постављеног правила у § 398. 3. р.? И, да ли је то заиста само изузетак; да ли то није и само правило? Да ли законодавац, радње из поглавља седмог Зак. о радњама, није издвојио из осталих радњи побројаних у другом поглављу, и иступе почињене противу прописа у поглављу седмом, који се односе на радње са несталним местима — угрозио казном из § 397. 3. р. уопште, тако, да ако би неко лице обављало радњу из § 176. Зак. о рад. а за то неби имало дозволу, — да би се имало казнити по § 397. 3. р. а не по § 398. истог закона? Ми не мислимо да је то тако, и да то тако може бити, а то једноставно због тога, што законодавац, постављајући начелоу § 398 3. р. којим се угрожава казном свако обављање радње: без овлашћења или дозволе, и свако прекорачење обима рада одређеног Закоиом — није учинио никакав изузетак од тог начела т.ј. од тог правила, па то није учинио ни којим другим прописом овог Закона, већ једино са § 182. 3. р., и у толико што угрожава казном из § 397. 3. р. само случај, кад неко продаје: предмете у том § -у означене на несталним местима. Иступ из § 182. 3. р. по свој природи: није ништа мањи од осталих иступа којим се нрекорачује обим рада, да би се блажије имао казнити; на против он би требало да буде строжије кажњен, јер предмети који су у том § 182. 3. р. побројани не могу бити предмет трговине на несталним меетима уопште. По чему би се на пример лице, — које има дозволу за трговину на несталним местима, са ограниченим бројем предмета