Branič

КОНВЕНЦИОНАЛНА КАЗНА

347

нада штете и да је она споредан услов, којим се осигурава извршење уговора. По његовом мишљењу конвенционална казна није „казна" већ накнада, из чега излази, ако је она мала треба је повећати да би била накнада а ако је велика треба је смањити да не буде „казна". Позитивно ваконодавство Позитивно право једног народа јесте један део његове целокупне културе. Право се развија према економским, умним и моралним способностима једнога народа, а све то опет под утицајем историских претпоставака и односима његовим са другим народима. Право је променљиво и подложно културно-историским ступњевима развића једног народа. Дакле и позитивно право није нешто вечно, нешто непроменљиво. Подложно је променама и развићу. Развојем друштва односи између појединаца постају све компликованији. Сваким даном живот ствара у великој разноликости низ правних одношаја, које најсавеснији најобразованији законодавац не може предвидети и за све те случајеве прописати правила и норме за њихово регулисање. Услед овога настају празнине у законодавствима. Поред осталих празнина у нашем законику налази се и нерегулисано питање конвенционалне казне. Законодавац конвенционалну казну, као специјалан уговор, није предвидео. У пракси се поставило питање, како треба решавати појављене случајеве уговорне казне. Питање конвенционалне казне у нашем позитивном праву решавано је од теоретичара и практичара врло различито. Пракса Пре него што би прешли на излагање питања конвенционалне казне у нашој судској пракси, осврнућемо се са неколико речи на судску праксу и њен значај у правној науци. За време Римске републике мишљења правника имала су доктринарну вредност. Преврат, који је уништио Републику и довео до Августове монархије, подиго је углед правницима. Монарх је био диктатор. Он је давао законе. Његова правна култура није била довољна и зато се он обраћао научницима, чија су мишљења и одговори на поједина питања били у ствари закон уз јемство монарха. У теорији и законодавству подељена су мишљења: да ли судској пракси треба дати силу закона. У „Мјесечнику" од 1892 стр. 587, Др. Пливерић вели: „Судске одлуке не стоје изнад закона. У њима је само за поједини случај изречена воља државе, али преко тога немају обавезне моћи јер је још цар Јустинијан казао: „Не суди се по примерима него по законима". Задатак је судства, дакле, да законе примењује а не законе да ствара. Развојем друштвеног саобраћаја појављује се потреба за поделом рада. Та потреба манифестује се у свим областима људске