Branič

КОНВЕНЦИОНАЛНА КАЗНА

353

чито то, да ли је у овом случају уговорна казна предвиђена као накнада штете или као нешто сасвим одвојено. Да ли ће се у пракси стати на гледиште, да је уговорна казна у ствари накнада штете или да је уговорна казна нешто сасвим одвојено, од огромног је значаја. По чл. 99 зак. о државном рачуноводству, ако буде набављач или предузимач захтевао продужење уговорног рока за испуњење обавезе, онда ће му се приликом ликвидације набавке, рада, у корист инвалидског фонда, одбити од рачуна сваке хиљаде два динара дневно за све време продуженог рока. У случају више силе неће платити казну. Ова се одредба мора унети у сваки уговор. Ако станемо на гледиште, да је уговорна казна накнада штете онда по наведеном пропису предузимач или лиферант, у случају неизвршења уговора у продуженом року, имали би да плате два динара на хиљаду и ништа више. Али, одмах се види, да смисао тог прописа није тај. Предвиђена уговорна казна није еквиваленат за неизвршење уговора или наступелу штету, већ просто казна, поред које се може тражити и накнада штете и извршење уговора. Приликом закључења уговора странке у овом случају нису рачунале на то, да ових 2 динара на хиљаду послужи и као накнада штете за евентуално неизвршење уговора у продуженом року, већ да ово буде права казна. На овом месту одмах да напоменем, да је судска пракса стала на погрешно становиште, наиме, да је уношење казне од 2 на хиљаду из чл. 99 закона о државном рачуноводству у уговор закључен између странака без утицаја на правну природу и карактер ове јавне дажбине, јер је одредба чл. 99 зак о држ. рач. јавно правног карактера те се природа ове дажбине не може уговором изменити — § 13 грађ. зак. Касациони суд је погрешио кад је заступао предње становиште, јер самим тим, што се странке сложе да унесу у уговор извену калузулу, била она прописана законом или не, оне је акцептирају као своју и она се има ценити по приватном праву а не по јавном. Према томе за решење питања уговорне казне унете у уговор странака, у случају спора, надлежан је редован суд а не управни суд како је то нашао Касациони суд (30 децембра 1936 године Рев. 1317). Смисао конвенционалне казне огледа се нарочито и у једном уговору, који је ових дана закључен између Београдске општине и групе „Хојгрод и Шилц" и ,,Компсакс" ради насипања земљишта на левој обали Саве. По том уговору, у случају да својом кривицом данска група не буде завршила радове у предвиђеном року мораће за сваки месец преко рока да плати 300 .000 динара као казну. Ако су ових 300.000 динара уговорени као накнада штете услед неблаговременог неизвршења уговора, онда се општина мора задовољити са том сумом и ако би стварна штета била дного већа. У истом случају према мишљењу наших теоретичара, манска група би код суда могла да тражи смањење ове уговорне