Branič

ПРИКАЗИ

391

лазимо радове г. г. Др. Милана Ившића, Др. Живојина Перића, Др. Радмила Ј. Белића, Др. Антона Урбанца, Јована Димитријевића и Др. Мехмеда Ружића; по питању: Реформе прописа Грађанског парничног поступка о пресуди услед изостанка и пропуштања налазимо радове г. г. Др. Јована Савковића, Др. Срећка Цуље, Др. Мирослава Мухе, Др. Видана О. Благојевића, Будимира Плакаловића и Др. Дионисија Године; по питању: Треба ли повишавати казне у Кривичном законику за извесна дела и да ли треба смањити размак између максималне и минималне казне, наилазимо на радове г. г. Др. Миодрага М. Аћимовића, Бранка Гослара, Др. Тихомира Васиљевића и Др. Боривоја Д. Петровића; по питању: О потреби кодификације раднога права, наилазимо на радове Др. Ива Политеа, Др. Милана Бартоша, Др. Стојана Бајића и Др. Јанка Костла; и најзад, по питању: О упослењу стручног правног особља налазимо реферате г.г. Др. Рудолфа Андрејке и Стојана Јовановића. Овим радовима претходи један рад уредника г. Др. Илије А. Пржића под насловом: Улога Војводине у развоју нашег права, који преставља свечану тему по угледу на слично поступање када су одржати Конгреси правника у Скопљу и Дубровнику. Конгреси наших правника, и поред свих пролазних и непролазних тешкоћа у свима манифестацијама нашег државног и приватног живота, одржали су се као организација која је, благодарећи разумевању оснивача и вођа, увек била изнад политике, ако није по среди политика у вези са правом. Ценећи све правнике подједнако и примајући их у своје окриље и као референте и као учеснике у другим манифестацијама, без обзира на њихово племенско порекло и њихово политичко уверење, Конгрес је остао највиша манифестација правне свести наших правника и нашег народа. Зато је он увек привлачио пажњу оних који овако високе напоре умеју да цене, па зато не сумњамО, да ће и Конгрес у Новом Саду, с погледом на теме и референте, пожњети велики успех, у коме погледу, Конгресни одбор са разним одборима правника из Новог Сада није жалио жртве и напоре да успех омогући.

Др. Ђура Поповић: Увод у Међународно право, Београд. Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон А. Д. 1938. Стр. 156. Књига г. Др. Поповића професора Универзитета у Суботици, није само намењена његовим слушаоцима на Правном факултету, већ је дело ширег значаја, како то писац у предговору преставља, будући да се у њему обрађују најактуелнији проблеми садашњице у вези са међународним правом. Томе много доприноси и јасноћа у излагањима, стил веома лак и систематска обрада предмета. Многобројне идеје у овоме Уводу изложене својствене су само писцу. Његова излагања нису шаблонска, по већ установљеном систему. Она имају за циљ да нам науку Међународног права преставе као живу, друштвену науку, науку, која регулише односе друштвених заједница, држава. Писац полази од опште појаве удруживања у природи и у томе смислу излаже уређење термита, према Метерлинку, које не познаје рат као сретство расправа спорних питања између јединки истих врста. Можда је то уређење држава у будућности. Та природна потреба, нагон за удруживањем, разлог је што људи стварају заједнице. Пошто заједнице не могу једна поред друге живети док своје односе не регулишу, то је настала потреба за санкционисањем тих односа у виду утврђених правила, што је у главном предмет Међународног права. Писац своја излагања дели на седам поглавља: закон удруживања и постанак права, проблем правних субјеката, међународно-правне функције органа, извори и кодификација међународног права, предмет, подела и школе у међународном праву, однос и положај међународног права према другим правним гранама и рекапитулација основних особина међународног права. У кратким излагањима писац свакоме проблему посвећује оно што је најважније, наравно кроз своја схватања. Навешћемо само два места из ове интересантне књиге: рат као санкција међународног права