Branič

СУДСКА ПРАКСА

511

Истакнуто спорно питање у овој парници о повратној снази прописа § 24. зак. о држав. правобр. призивни суд је правилно расправио, налазећи да искључива надлежност редовних судова, одређена поменутим § 24. зак. о држав. правобран. настаје од момента ступања на снагу закона о држав. правобран. и да по томе, сви уговори о избраном суду закључени са државом, како пре тако и после ступања на снагу овог закона, немају правног дејства. Разлози за овакво нахођење суда, заснивају се на јавно правном карактеру прописа § 24. зак. о држав. правобран. који је прописујући искључиву надлежност редовних судова за све спорове са државом, забранио како закључивање уговора о избраном суду у будућности тако и заснивање спорова пред избраним судовима по већ раније закљученим уговорима о избраном суду. Будући пак, да је у питању одређивање надлежности, дакле пропис, који не дира у материјално правне односе поједанаца, а који је донет у јавно правном интересу — § 24. зак. о држав. правобр. има ретроактивно дејство, и зато уговори о избраном суду закључени са државом и пре ступања на снагу закона о држав. правобраниоштву не могу се извршити услед изричне забране поменутог прописа. — Да је овакав циљ и смисао § 24. зак. о држав. правобран. види се по томе, што у закону није остављено никакво ограничење у погледу раније уговорене надлежности, а да је оваква одредба сагласна са општим прописима права закључује се по томе, што се истом не дира у стечена права појединаца. Према изложеном, ревизијски наводи, којима се истиче да пропис § 24. зак. о држав. правобран. не може имати повратне силе, пошто то није у закону изрично наведено, не могу се прихватити, јер закон императивно наређује искључиву надлежност редовних судова, те ако би се његова примена имала искључити за ранију уговорену надлежност, то би требало да буде изрично прописано, а не обратно као што то наводи ревидент. Не стоји такође ни тврђење изнето у ревизији, да је пропис § 24. зак. о држав. правобран. донет у приватно-правном интересу државе, јер одређивање надлежности не може никад бити интерес државе као приватно правног лица, већ напротив измена надлежности доноси се у јавном интересу и прописи о надлежности имају увек карактер јавно-правних прописа, који, као што је наведено, имају повратно дејство. Неумесан је и ревизијски навод, да су тужиоцу повређена стечена права, кад би се узело да § 24. зак. о држав. правобран. има повратну снагу, — јер закон штити само права појединаца, која се заснивају на материјално правним прописима, што овде није случај. Променом надлежности тужилац не губи никакво стечено право, већ се тиме само мења једна уговорена одредба процесуалног карактера, а то је држава овлашћена да учини, када то врши у кругу своје јавне власти и у јавно-правном интересу. Позивање ревидента на прописе Уводног закона за парнични поступак, упоређујући одређивање надлежности по том закону са изменом уговорене надлежности у закону о државном правобраниоштву, не само што не иде у прилог изнетом правном схватању ревидента, већ напротив прописи Уводног закона за парнични поступак још су један доказ више, да одредбе закона о одређивању надлежности имају повратну силу уопште. По чл. 36. Угрпп. наиме, само они спорови, по којима је поступак отпочет по процесуалним прописима старих закона имају се довршити по тим прописима, а сви остали спорови, без обзира у које време су постојали услови за подизање спора, расправиће се по новом парничном поступку, те уколико би се прописи Уводног закона за грпп. могли аналогно применити у конкретном случају, тужилац такође не би успео са тужбеним захтевом, Јер спор између странака не само што није заснован пред изборним судом, него шта више, у моменту ступања на снагу § 24. зак. о држав. правобран. ни суд, чију надлежност тужилац тражи није био образован пошто је према чињеничком стању изнетом у пресуди првог и другог суда Мин. шума и рудника известио тужилачку фирму да опозива избраног судију, кога је раније био одредио ради образовања избраног суда. Најзад, истицање ревидента, да природа спора, по коме је уговорена надлежност избраног суда, захтева брже суђење него што Је предвиђено