Branič

„Б Р А Н И Ч"

дом, рекрутују присталице теорије социјалног преврата, онда нам'је неразумљиво да још нисмо прихватили у оном обиму и онако ограничења приватне својине, која нам налаже време у коме живимо. Право својине има разних варијаната, прилагођавања и ограничења. Модалитети и ограничења својине могу да се углавном поделе у три категорије. На оне који се односе на само то право. На оне који се не односе на само право свјине, већ на њен објекат. И на оне који се односе на својства права својине. Нас нарочито интересује друга категорија модалитета и ограничења, која се тичу објекта права својине, јер у њих спада и етажна својина, а прва категорија само у колико се односи на тако зване заједничке делове код етажне својине. Али и ако објективно цењена као горе наведено ограничење, етажна својина код лаика изазива многе заблуде, а нарочито у погледу начина решења тог питања и обиму права сваког власника. У ком облику су те заблуде узеле маха, па чак и укорениле, показала је наша јавност, сматрајући да је етажна својина исто што и сусвојина или још горе задружна својина. Чак се сматра да је боље бити икакав сувласник, но никакав власник. Кулминацију свег претставља крштење једне станбене задруге именом „Етажна својина". Противници етажне својине називају и сматрају је „гнездом процеса" (матер руксарум). Али и ако етажна својина не заслужује овај назив, он ће изгледа стећи своје оправдање у Југославији, ако се код нас буде дозволило увођење и спровођење етажне својине на основи задружног система, а по принципу боље икакав него никакав власник. Али баш зато што ми се чини да је цео наш поратни живот у том знаку: боље ишта него ништа, ја сам мишљења да при решавању овако далекосежних проблема треба бити много обазрив и решити их без декретисања и по принципу да је корисније немати но имати недоношче и богаља. Италијански Грађански закон (чл. 562., 563. и 564.), Италијански декрет закона о етажној својини од 1934. године, Француски грађански закон (чл. 664.), Француски пројекат закона о етажној својини од 1925. године, Белгиски закон од 1924. године, румунски закон од 1927. године и нарочито Бугарски закон о етажној својини од 7. новембр 1935. године, сви са обимном судском праксом треба да нам послуже за доношење одличног закона о етажној својини, који ће омогућити решење овог проблема без изгледа за будуће спорове. Да питање етажне својине и код нас треба решити не на задружној основи, но по систему чисте етажне својине, нека нам послужи као најбољи пример Бугарска. Проблем задружног колективног подизања зграда и хоризонталне својине у Бугарској прошао је кроз три јасно обележене фазе. Први пут се овај проблем јавио 1921. године за време владе Земљорадничког савеза „када је капитал био нарочито гоњен и када су кооперације биле особито цењене". У то време кооперације су, захваљујући еластицитету и еволутивности њи-