Branič

74

„Б Р А Н И Ч"

о чиновницимз. Такве радње, предузете ван круга службене акције, имале би се, евентуално узети по прописима грађанског законика. У конкретном случају тужбени захтев за накнаду штете мотивише се околношћу, што је туженик Б. дао „параф" за штампање тужиочеве књиге па потом, кад је књига оштампана и предата, нашао да постоје услови за забрану. Међутим, државни тужилац је овлашћен и дужан да оцени, да ли постоје потребви елементи за забрану тек, кад се спис оштампа и преда државном тужиоштву у смислу чл. 7 Зак. о штампи. Давање претходног одобрења за штампање у виду „парафа" не предвиђа ни Закон о штампи ни ма какав други позитиван пропис, те према томе, стављање таквог „парафа" не представља радњу, за коју је законски овлашћен државни тужилап. Ово јасно произлази и из чл. 3. Закона о штампи, који изриком предвиђа да за штампање списа није потребно овлашћење ни од какве власти, у вези са чл. 19. истог Закона, који регулише услове за забрану растурања и продају штампаних списа. Из ових разлога, по нахођељу Касационог суда, не може се сматрати, да је се туженик Б. приликом давања „парафа" налазио у вршењу своје службене дужности, као орган државне власти. Околност, што је уобичајено, да се стра.нкама даје претходно одобрење за штампање списа, не може имати значај за оцену питања о одговорности државних тужилаца у смислу § 78. Зак. о државним чиновницима, јер овај законски пропис изрично и категорички предвиђа као претпоставку за одговорност делање у „службеној дужности", чији је појам јасно обележен горе наведеним јзвно-правним прописима. Па кад тужени Б. није био законски овлашћен да даје претходно одобрење за штампање тужиочеве књиге, то се, по нахођењу Касационог суда, такве његове рацње, извршене ван службеног делокруга, ке могу карактерисати као службена функција. Према томе, у овом случају нема места примени § 78. Закона о чиновницима, већ се одговорност туженика Б. за наведену радњу има ценити по прописима грађанског законика. Узимајући у оцену питање о одговорности туженика Б. с обзиром на те прописе, Касациони суд налази, да ревизија оправдано истиче, да давање претходаог одобрења за штампање списа у виду „парафа" претставља стварно једну врсту приватне конзултације државних тужилаца, којима се странке обраћају за мишљење као стручњацима са посебним знањем штампарског права. С обзиром на чињеницу да се давање оваквих стручних мишљења врши бесплатно, Касациони суд даље налази, да. у недостатку изричних законских прописа, долази у обзир и аналога примена § 803. грађ. зак. у вези § 10. истог. зак., по коме пропису вештаци одговарају за рђав савет са.чо ако су такав савет дали за награду. Па како према наведеном државни тужиоци, као стручна лица са специјалним знањем дају бесплатно своја мишљења на представљени начин, то је искључена њихова одговорност за штету, која би се евентуално појавила као последица погрешног савета. Са ових разлога Касациони суд налази, да не постоје законски услови за одговорност туженика Б. за штету причињену тужиоцу забраном штампања списа ни по прописима грађанског законика. Ценећи питање о одговорности тужене државе Касациони суд налази, да је оправдана и ревизија државног правобраниоца са разлога који су горе наведени приликом оцене ревизије Б. означењу и смислу § 78. Закона о чиновницима, као и с обзиром на околност, да држава за штету, коју учине њени службеници у службеној дужности, сдговара супсидијерно. Пресуда 1 грађанског већа Касационог суда од 5-Х-1938 г. Рев. Бр. 918/38. Обим вршења права удовичког уживања има се ценити по прописима §§ 374-383. грађ, Зак., који прописи говоре о службености уживања у опште. Тужиља је навела, да је избрани суд у деоби са синбвима јој Душаном, Милованом и Миодрагом у којој је деоби и она учествовала као деобар због свог удовичког уживања, досудио њој на име удовичког уживања и издржавања до смрти или преудаје поред осталог и земљу зв. „Луг" и колебу на истој земљи стим дз се земља зв. „Луг" и колеба, по престанку њеног уживања подели на три дела између Душана, Милована и Миодрага. На поменутој земљи у време деобе било је разне шуме и пресудом избраног суда опредељено је, да шума припада сваком од њих деобара на добијеном делу. Према томе, она као деобар стекла је искључиво право употребе и потрошње на шуму као плод земље а исто тако стекла је право уживања и колебе. Између туженика Милована и Душана води се спор о накнади штете за исечена храстова дрвета са земље „Луг" и о црепу са колебе. Како она сматра, да јој се поведеном парницом између именованих оспорава право удозичког уживања у оном обиму, како је утврђено