Branič

СТАЛЕШКО ПРАВОСУЂЕ

551

За кондемнаторну пресуду кривичног суда везане су безусловно све државне власти. За такову пресуду, уколико се ради о постојању само кривичног дела и о његовој правној ознаци, везан је, доследно, и дисцишгански суд који једино има да испитује, са гледишта дисциплинских прописа, да ли и у којој мери дело у кривичној пресуди утврђено твори једно дисциплински кажњиво дело;, односно, у конкретном случају, да ли је лице које моли за упис у именик адвоката због тог дела достојно или није достојно поверења. Нема, наиме, ни којег законског прописа који би дисциплинском суду давао овлаштење да, поред постојања такове кривичне пресуде, самостално и неовисно о њезиним утврђењима, испитује и утврди је ли дотично кривично дело уопште учињено или није. Да је то тако, излази и из прописа § 73 3. а., према којему се до свршетка евентуално покренутог кривичног поступка има застати са ислеђењем и суђењем по дисциплинској кривици, а на то упуђује и пропис § 77 3. а., према којему дисциплинско веће, у случају да је кривични суд осудио адвоката на казну с којом је по закону скопчан губитак адвокатуре, има, без даље расправе да донесе одлуку којом се адвокат брише из именика. Нарочито то произлази из прописа § 87 3. а. У конкретном случају, пресудом окружног суда као кривичног суда у Шибенику од 21 октобра 1935, посл. бр. Кзп 109/34-970, утврђено је да је молилац учинио кривична дела наведена у њеном диспозитивном делу. Тиме је, с обзиром на горе изложено, питање, је ли молилац та дела уопште учинио, било дефинитивно решено и о томе у овом поступку пред Дисциплинским већем није смело бити више дискусије, те је, стога, и Дисциплинско веће утолико погрешило што се оно, и поред тога што је на основу напред наведене кривичне пресуде сматрало доказаним да је молилац та дела учинио, ипак упустило у претрес и оцену доказа изнесених у кривичној парници под Кзп 109/34 ради самосталног и непосредног утврђења тих дела. Слетствено, беспредметни су сви они наводи молиочева призива, којима он хоће да докаже да он дела наведена у диспозитивном делу побијане одлуке ни.је уопште учинио, те се на њих ово Адвокатско Дисциплинско веће и не осврће. С правом је првостепени суд сматрао да су за оцену питања достојности поверења меродавне врста и природа учињених дела, те је он такођер с правом узео, на основу посматрања у пресуди изнесених, да због дела наведених под тачкама 1) и 2) побијане одлуке молилац није достојан поверења и ово Адвокатско веће та његова посматрања потпуно усваја. Уколико је пак првостепени суд узео да остала дела, каведена у одлуци Дисциплинског већа од 4 марта 1939 г., Дис. 4/39-12, — ма да их је сматрао доказаним — нису такове природе да би повлачила недостојност поверења, одлука суда није ни у колико противречна са собом. Што молилац у вези са делом под тачком 2) побијане пресуде у призиву још износи, да, наиме:, заступник Коморе за то дело није тражио „осуду", то је посве безначајно Јер дисциплинско веле за предлоге заступника није никако везано, те је њему било слободно да просуди да ли то дело, и поред такове изјаве заступника Коморе, чини или не чини молиоца недостојним поверења. У своме призиву молилац, коначно, упућује и на пропис § 57 3. а. и у тој вези он покреће питање рехабилитације. Према том пропису, адвокат који је изорисан из именика може по истеку ту одређеног времена да потјовно тражи упис у именик. Тај пропис дакле, једино статуира право избрисаног атаоката да после ту одређеног времена тражи да буде поново уписан у именик. Тим је прописом у ствари изречно да одбор Адвокатске комоое начелно може под предусловима ту наведеним да адвоката поново упише у именик, али тиме тај пропис не статуира никакву дужност одбора да тог адвоката поново упише. Због казаних посматрања није уважен призив. Одлука о накнади трошкова поступка оснива се на наређењу § 90 II. 3. а. У Загребу, 22 јуна 1939.