Branič

.Б Р А Н И Ч"

стити туженику, пошто је он, самим тим што у одређеном му року није одговорио на тужбу, изгубио право на подношење одговора на тужбу по истеку остављеног му рока. Јер, се рок за одговор на тужбу, као што је напред речено, не продужава до стављања предлога за доношење пресуде због пропуштања, те у овом случају нема места примени § 209 грпп." Тако вели Апелациони суд и позива се на §§ 338, 339 и 494 грпп. Ни један од тих прописа не вели нити то, да се рок продужава нити да се не продужава до подношења предлога за доношење пресуде. Они и не говоре о питању продужавања или непродужавања рока за одговор на тужбу. А и логично је што о томе не говоре, кад је у општим прописима о роковима и рочиштима у § 209 грпп. постављено опште правило, које важи за све рокове и рочишта. Насупрот томе § 338 грпп. нормира сасвим друго: подношење одговора на тужбу, кад се он и како подноси, а у § 339 нормира даљи поступак по благовремено преданом одговору на тужбу и најзад § 494 грпп. прописује доношење пресуде услед пропуштања рока за одговор на тужбу. Ни у једном од тих про,писа нема ни словца о томе како ће се рок рачунати, тј. од када до када, кад је одговор благовремен, нема ни словца о томе шта ће бити ако се не поднесе одговор а тужилац не предложи доношење пресуде, или шта ће бити ако тужени накнадно после рока поднесе одговор а тужени не предложи дотле доношење пресуде и, најзад, ни словца о томе да за одговор на тужбу не важи и који од онштих прописа о роковима, и да се има у нечему примењивати нешто друго. Према томе кад је о свима роковима и рочиштима у посебним поглављима утврђено све што је опште и заједничко, оида је несумњиво да све то опште и заједничко важи за све рокове и рочишта осим изузетака, који су изрично као такви означени. Тога у закону нема. Обратно узима Апелациони суд у цитираном случају, очевидно сасвим погрешно, јер излази из цитираних разлога Апелационог суда, као да он тражи, да се опште правило из § 209 грпп. треба и у поједином случају изрично да напомене, и да у односном пропису треба да се види да се то опште правило и ту примењује. Не узима Апелациони суд да опште правило важи свуда где није изрично дерогирано као изузетак. Из овога већ сасвим јасно следи да је погрешна теза и неправилно резоновање Апелационог суда, па и свих оних ма колико чувених коментатора, који стоје на истоме становишту. И највећи умови човечанства били су често о појединим основним појмовима и стварима у заблуди, једностраним резоновањем изазваној, и због тога се у праву поготову не треба ослањати на „догме". У потврду погрешности цитираних разлога Апелационог суда навешћемо још то: да нисмо могли наћи ни један посебан прогшс о роковима и рочиштима, у коме би се видело, да ако овлашћена страна не поднесе предлог за наступање штетне последице, да ће се дотле продужити рок. Кад се то нигде другде такође не види, онда по истој логици, нигде не би дошла до примене одредба § 209 грпп., јер се ни у једном односном пропису не види, да ће се рок продужити до подношења предлога за наступање штетне