Branič

254

„Б Р А Н И Ч"

плаћање суме од 4.132,25 дин. У осталом делу призив није уважен, а лобијана иресуда потврђена је од призивног суда. Према овоме призивни суд је одлучивао о тражбини испод 5.000.дин. и у погледу досуђене суме од 4.132,25 дин. на коју је туженика осудио призивни суд је потврдио пресуду првог суда, пошто је туженога осудио на мању суму но што га је први суд осудио. Па како тужена страна уложеном ревизијом напада баш овај део пресуде призивног суда, којом је у погледу досуђене суме од 4.132,25 дин. потврђена пресуда првог суда, а вредност спорног предмета о коме је одлучио призивни суд не прелази суму од 5.000.— дин. то је у смислу § 596 од. III. гр. п. п. уложена ревизија тужене стране недопуштена. 16. марта 1940 год. Београд.

Осудно решење донето по старом поступку не може се побијати тужбом због ништавости по новом поступку, већ се само може тражити задржање осудног решења од извршења по старом поступку. (Закључак Касационог суда у Београду од 6 октобра 1939 год. Тек. 200/39). У правној ствари тужиоца С. О. противу туженога Е. Б., због поништаја осудног решења, Трговачки суд у Београду закључком од 17 јануара 1939 год. По 732/38 одбацио је тужбу тужиоца са разлога: У тужби и на расправама тужилац је преко свога пуномоћника навео: да је осудним решењем овог суда бр. 11250/33 тужилац осуђен да туженику Есконтној банци из Београда плати 19.700.— динара главног меничног дуга са споредностима и да је ово решење постало извршно. Надаље, тужилац је навео да, све до пре кратког времена, није знао за постојање утужене менице као и за постојање осудног решења које је донесено на основу исте, јер наводно није потписао поменуту меницу нити рецепис о пријему осудног решења. Како тужилац нема никакве обазезе према туженој банци, то је предложио да суд пресуди да се поништк осудно решење овога суда бр. 11250/33 у целости према тужиоцу, а туженик осуди на накнаду парничних трошкова тужиоцу. У одговору на тужбу ПО-732/38,/5 од 21 октобра 1938 год. туженик је преко свога пуномоћника навео: да нема места редовном правном путу а са разлога: што не стоје разлози из § 623 гр. п. п. за подношење тужбеза поништај, као и да је тужба поднета после законског рока од месец дана, јер је тужилац обавештен о уступу менице Привилегованој аграрној банци још новембра 1937 год. а тужбу је поднео тек августа 1938 год. Надаље, туженик је навео, да није тачно да је тужилац за утужену меницу сазнао тек из обавештења Привилеговане ограрне банке већ је за; исту сазнао још у марту 1932 год. Такође је навео, да после извршености о.судног решења може се побијање вршити и тражити тек на основу праЕноснажне судске пресуде, а нема места утврђивању лажности исправа. у овом спору, већ лажност. исправе мора бити у моменту тужбе доказана. Узимајући у оцену наводе у тужби и наводе у одговору на тужбу, а с обзиром на резултат изведених доказа, суд је нашао: По § 623 гр. п. п. правноснажна одлука, којом је каква ствар завр,шена, може се побијати тужбом због ништавости: 1) ако је у ствари судио судија који је по закону био искључен да у том спору врши судијску дужност; и 2) ако која странка није била у спору никако заступана ила није заступао законски заступник. Услов под 2) на коме се тужба заснива у конкретном случају не ^тоји, јер није вођен спор ,па да тужилац Обрадовић као тужена страна. није у опште заступан односно у истом није учествовао, већ је на основу утужене менице донето осудно решење по кратком поступку, т. ј. без претходне расправе и учешћа странака — § 450 гр. с. п. и 40 увод. зак. за, гр. п. п. Према томе у конкретном случају није се могла донети тужба због ништавости, јер је у питању само правилност доставе, односно правноснажност осудног решења.