Branič

536

„В Р А Н И Ч"

Љубу Живковића видимо од 1801 год., с прекидом док је био Министар правде, и као члана уређивачког одбора Вранича — чаеописа Удружен>а јавних правозаступника, где је као један од уредника радио са пок. колегама Миланом Миловановићем, Марком Трифковићем, Добром Петковићем, Миланом Ст. Марковићем, Николом Капетановићем, као и са пок. Др. Миленком Веснићем. И на овоме послу Љуба ЖиЕКовић је био од велике користи адвокатском реду и за наш ред доста учикио. Пос-матрајући целокупан рад Љубе Живковића, изузев за последњих десетак година, када је, веома осетљив, био притиснут тугом услед смртних случајева међу његовим најмилнјим не можемо се, размишљајући с Љуби Живковићу, отети да не цитирамо мисли Фернанда Пајена, бив. батонијеа из Париза које је изразио пишући биографију о Ремону Поенкаре-у^ такође биз. батониеу Париског бароа: „Већ одавно из прашине судских. полица не појављују се више песници, али се место њих развијају као што је познато, многобројнији парламентарци, тако да је Палата Правде постала. је познато, многобројни парламентарци, тако да је Палата Правде постала. Консерваторијум за Велику Оперу коју претставља Бурбонека Палата." Пок. Љуба Живковић и ако у нашој скромној средини и приликама, постао. је кроз адвокатуру чувени парламентарац и народни трибун.

Опраштајући се са пок. Љубом Живковићем као заменик претеедника, у име Адвокатске Коморе у Београду и у своје име, молим поштовану породицу да, уз пријем нашег искреног саучешћа, верује да ће аме пок. Љубе Живковића у адвокатским редовима остати у трајној успомени. Слава му!

Поводом смрти пок. ЈБубомира Жмвковића написао је г. Др. Вндан О. Влагојевић адв. овд. с-ледећи некролог: Оно што није могла учинити реакција, робија, судске осуде, разне друге недаће, учинила је болест. Она за кратко време однесе из наше средине несаломљивог борца, браниоца правде, револуционара, осуђеника на робију, политичара и адвоката, Љубомира Живковића. Живот пун борбе,. рад без одмора, карактеристика су делатностн пок. Љубомира. Никад мира код овога народног трибуна, никад предаха. Сав напор, који је један човек могао дати, дао га је пок. ЛГивковић. У политици, јавном животу, адвокатури, срећемо се врло често са његовим именом. Он служи као путоказ млађим генерацијама и као живи симбол начела и идеала који не дају да се погреши. Васпитан у патриотском дому својих родитеља, он брзо, још као веома млад, долази у велике политичке и научне средине. Париз му даје прво грађанско васпитање. У доба политичког превирања у Европи, када се стварају будући вођи Европе, пок Љубомир, саз предан новом духу, благодарећи својој великој интелигенцији и урођеном инстинкту, усавршава себе н припрема за нове напоре, који ће га очекивати у његовој земљи са мало политичких и личних слобода. Радикална странка пружа му идеалан оквир рада: с народом за народ, све за народне слободе, његово политичко и економско ослобођење, биле су пароле које пок. Живковић узима за начела свога живота. Неустрашив, начелан, безобзираи када је у праву, несаломљив, образован, одличан говорник, пок. Љубомир не преза од револуције за коју се спрема кроз рад у народу и кроз апсане. Знајући да је слобода народна највеће благо овога света, пок. Љубомир за ту слободу подноси удар најтежих пресуда. Пише Демона Србије и у Ивањданском процесу држи беседе које ће остати највеће ремекдзло говорничког талента и праие елужбе народу и правди. Усправан, неселомљив, начелан, он извршује велику мисију 1903 годнне и смењује реакцију слободом. Сматран за полубога од народних маса, он претпоставља законити поредак диктатури и попуг римских диктатора, када је завршио своју велику миеију, полако се повлачи из активне политичке борбе. Али то ипак није сметало вођи Радикалне стралке пок. Николи Па-