Branič

,,Б Р А Н И Ч'

У завршној речи, пошто је државни тужилац остао при оптужби, пок. Живковић је казао: ,,Ја сам био уложно сву снагу да оживим Радикалну странку.... Друга је то ствар дело, а друга је ствар реч. Реч, господо, није још никог убила. Кад би се људи осуђивалн због своје речи, онда би, господо, тамо на Западу сваког дана било осуђених људи." (стр. 1003). Пресуда преког суда за варош Београд и округ подунавскн донета на дан 12 септембра, 1899 год. бр. 650 у Београду гласила је, да се за дело зелеиздаје осуде између осталих Ранко Тајсић на смрт, а ЈБубомир Живковић са Мкланом Ђурићем, Стојаном Протићем, Иваном Павићевићем и осталим на 20 година робије у тешком окову. Љуба Живковић по нашем схватању отишао би са овог света недовојбно запажен и охсаљен, ако се не би евоцирала ова недавна прошлост која је његову снагу обележила у свој својој величинн и достојанству. Велики народни трибун. Дантон Радикалне странке, понео је са пуно части и достојанства крст осуде да би даног момента, без обзира на ову осуду, извршио мисију коју му је Провиђење наменило. Пок. Живковића ни овако те;шка осуда није скренула са правог пута, већ му је напротив дала нове снаге да захтеиа и брани слободе народне, па када је вкдео плодове свога рада, он је схватио да је његова мисија завршена, па се полако повукао из политичког живота. Трибун је постао мислилац и савест странке којој је припадао. Љубомир Живковић у последњим својим данима изгледао је крепак стари господин. Благих црта лица, уоквиреног кратком негованом проседом брадом, продорног погледа испод густих обрва, који се није могао лако издржати, али који пок. Љубомир није никад спуштао са човека са којим је говорио, његов тихи глас изражавао је идеје човека у политичкој и личној зрелости. Исте особине красиле су га у старости као и у младости: на бујност младосги дошло је искуство старости које је потврдило све младалачке идеале. Његов очаравајући начин излагања руковођен начелима стеченим из младости, његов такт у односу са људима, нарочито у последње време, учинили су, да Љубомир Живковић готово није имао непријатеља. Они који су мислили као он поносили су се што се слажу са једним овако великим човеком и политичарем. Он ипак који нису мислили као он бојали су се да времена поново не избаце у прве редове овог крепког старца чији продоран поглед одаје стихијску снагу. Љубомир Живковић је могао у тешким данима које преживљујемо и који настају, корисно послужити народу и отаџбини. Провиђење је хтело друкчије. Оно је хтело да овај борац затвори очи у временима када се џнновске снаге сукобљавају у идеолошким схватањнма од којих зависи судбина целог човечанства. Провиђење је могло причекати и учинити овом великом народном трибуну то највише задовољство, које ћз његови савременици и следбеници имати, да дочека победу оних начела и идеала, који су га целог жквота руководили у многобројним манифестацијама његове делатности. Али, његов рад толико је усађен у оне којн остају иза њега, да његова смрт неће спречити победу идеала за које се целог века борио. Слава великом народном борцу, трибуну, политичару, гоЕорнику и адвокату Љубомиру Живковићу.

ј Стева Писаревић. На дан 4. децембра 1940. год. умро је тихо и нечујно, као што је и живео доајен шабачких адвоката Стева Писаревић, адвокат из Шапца. По својим идејама припадао је генерацији, која се запајала духом Милетићевим и Светозара Маркозића и која је својим неуморним радом изврпгала националну обнову земље. Живео је и делао у великом добу, а умро је прегажен од времена и заборављен од људи. Младим генерацијама је био потпуно стран, мали, физички слаб и временом истрошен стари господин, који се с муком спотицао о нове законе, од којих је у своје време и побегао из Аустрије. Рођен у Новом Саду 1862 године где је свршио основну школу и гимназију, пок. Стева после матуре из националних разлога прелази у Србију и у Београду 1888. год. завршава права.