Brastvo

28

ти само падање непријатеља. Са свим је већ друкчије, кад се налазиш у задњим редовима... Ми смо се таман примицали неком брду, обраслом само клековином; неко из дружине рече, да је то Фијуљак. Под самим брдом било је још турске пешадије а с његових врхова пуцали су топови, али с приличним одушком, као кад звони у Жичи велико звоно. Шта су њихови меци за нама радпли не знам, тек су ђулад прозујивала изнад наших глава. Око наших глава и ушију су зујала нарочито непријатељска пушчана зрна. По неко ти се, чини ти се, вијуга око главе, па пишти, као кад ветар најури у какву пукотину, па не може сав од једном да се пробије.... Ми смо се борили баш јуначки. Водник је био издао заповест, да ни један од нас не гледа око себе већ само преда се, а сам је увек био пред нама бар за двадесет корачаја. Између пушчаних и топовских метака с једне ис друге стране одјекнуло би тек његово: Напред браћо! напред соколи! ими смо доиста непрестано наступали... Турска, пешадија се већ била склонила у шанчеве, али јој ни ту није било станка, јер их је у брзо морала напуштати и то тим пре, што су сеи топови били почеди повлачити са својих првобитних положаја... У нашем реду се захорило једно ура. Ми смо полетели, да отмемо на бајсонет шанад, који је био пред нама, а из кога су још увек одговарала неколико пушчаних грла. Шанац је у скоро био у нашим рукама. Ми смо у њему затекли десетину, и који дотле нису били отишли пророку на истину,