Brastvo

друма а Ра

Радак (врти главом — лукаво) Еј, није... није... камо да јесте, Био би вредан своје невесте... Ал 'вако... прости....

Станија (кршећи руке)

ј Само говори !

“Да лф га вуреко тане обори:

Радак (околишећи)

Знаш... неки... што су земљу бранили У прсте сами себе ранили... Хтедоше с' тако дома вратити, Не знајућ да ће главом платити,... Ал војска... закон...

Станија (као ван себе) дар и он себе срамно обрани :!

Радак. Тако је, снахо, враг га понео, И њему куршум палац однео... Боље да је ко роб камен туцао, Него на себе што је пуцао ! Станија, (јелва се чује) Па даље... даље... Радак (са притајаном радошћу) Сви смо гледали, Када су их редом стрелци стрељали... Станија (ужаснута) Стрељали !... АХ !...

(покрије лице рукама)