Brastvo

Живан (муца) Па... Па... Јанко !

Рајка (врисне) Ах !

(Посрне. Милена и једна жена из народа придржавају је. Чича Марко приступа лагано њој. Гледа јој у очи им благо јој говори).

Чича Марко.

Не плачи, жено!... Штеди сузе вреле, За српство су наше руже свеле !... Три дивна цвета из градине наше, На бојном пољу покошена паше !

(0, добри људи, није л' то дивота

За српство мило три млада живота '

(сети се у тај мах нечега)

Ха, где је онај што из боја иде, Што нашу наду на самрти виде : Он спомен носи...

Никола. Овде сам, деда ! Рајка (која се разабрала).“ Какав ли спомен има да нам преда ' Никола (вади из недара прстен). Прстен један... Рајка. Дај ! Никола (преда јој прстен). Ево га, мајко...