Brastvo

340

знали којега ће сви слушати, изабрасмо Јована, Бошковића, из Реоваца, за „капетана“ над Голаком пи Сврљигом (пошто се Радојко Сајтар не хте примити), и ми му, попови, очитасмо „молитву за царја и кесарја“, и тиме га на положају утврдисмо.

То после јаве кнезу Милошу, који им није хтео кварити избор ни после ослобођења, те је Јова дуго капетановао у Сврљигу.

За учињене услуге отаџбини кнез Милош је нудио Марку положај у државној служби, али се он не хте примити, јер му патриотско осећање и војничка слава не допушташе, да скрсти ноге и „елбетује“, како је видео да неки државни чиновници чине. Он је знао да придружењем Србији оних шест округа није све Српство ослобођено турскога, ропства; да има још браће Срба који под туђином пиште, и које ваља ослобађати. И њега родољубиво осећање крене и даље на рад.

Оженивши се девојком из Вељег Поља, он је често одлазио у госте својим пријатељима, и тамо се састајао са виђенијим људма из нишке нахије, договарајући се с њима о начину како да се ослободи и придружи Србији и онај крај, који то жељно ишчекиваше. Али, како му беше незгодно из Давидовца на томе да ради, а да Турцима не падне у очи, пресели се око 1834. год. тамо да живи, и каже Турцима да то чини с тога, што гау Србији траже у војску, а он неће да служи, те је морао побећи. Кад је тако вешто заварчио Турке, науми да прегне на посао. И он пословаше и сабљом и пером — тим најмоћнијим оружјем у данашњем веку.

Отвори најпре школу у Миљковачком манастиру, а после некога времена и у Дражевцима. Своје ђаке учио је ономе и онако, колико и како је и сам на-