Brastvo

311

јатељском помоћи. Судбина је хтела, да на рукама Шуменковићевим и издахне пок. Милојевић.

Заслуге пок. Косте и на бојноме пољу и на патриотскоме пољу достојно су оцењене и с највишега места.

Пок. Коста је одликован: Таковским крстом с мачевима петога степена, Таковским крстом четвртога степена, орденом Светога Саве петог степена, сребрном медаљом за храброст, златном медаљом за храброст и ратним споменицама. Осим тога, од Друштва Црвенога Крста одликован је његовим крстом, а од Друштва Светог Саве његовом медаљом. Од црногорског кнеза Николе одликован је Даниловим крстом четвртог степена.

Али сва та пажња, сва та одликовања не могаху ни за часак да притаје жељу, ватрену жељу пок. Косте: да погине у рату за ослобођење Српства и да почива у својој задужбини у Боровцу, али у слободноме срискоме Боровцу !

Али ту жељу Бог му не испуни, и пок. Коста понесе за то ране на своме патриотскоме срцу.

Ипак, пријатељу, поред тих рана, ти носиш и утеху: што идеш пријатељу своме Милошу Милојевићу, те ћеш и на оном свету бити с њим заједно, као што ће вам се и овде тела одмарати једно поред другог. Покажи Милојевићу те ране твоје. Али и реци му: да је његово Српство сада у много тежим, у несрећнијим приликама, и да ми плачемо сада, што смо се пре тридесет година смејали њему.

Спомен на тебе — велики Србине, ретки родољубе, јуначе! — живеће док је нас, док је Срба родољуба ; живеће док је твоје школе у Боровцу, у којој ће се Српчићи у ропству учити узору који си ти дао — да љубе Српство, да гину за Српство; живеће док је цркве боровачке, у којој ће свештеник приносити бескрвну жртву за народ српски, тиху молитву за ослобођење и уједињење Српства, за покој твоје племените српске душе.