Bratstvo

НА 55

Јер кад год би из те избе мале Старе кости ходом запуцкале, Блаженством би њено око сјало Као да је Сунце обасјало...

Приједор Исаије Митровић,

Монах Наум.

У половини прошлог века у манастиру Соловецком, живео је испоснички монах Наум. У манастир је дошао, кад му је било дванаест година и у њему је остао све до дубоке старости. Сам се је учио читању, и све слободно време по свршеном послу по манастиру, и после молитве, проводио је у читању Светог Писма.

— Кад пут незнаш — говорио је он — увек питаш и распитујеш за прави пут. А како да непрестано не распитујеш идеш ли путем правде Бо-

жје 2 Нама је, Божји пут, слабо познат. Неопходно је да се што чешће руководимо потребном књигом.

Још у младости, млади монах купио је иу своју ћелију затворио петла, и никад није заспао пре, него што је чуо његово гласно „ку-ку-ре-ку“.

Многи су га питали :

— Зашто, оче, чуваш тога _ дрекавца 2 Зар те он не узнемирива 2

— Савест ми је мирна, онда кад петао кукурече, — говорио је монах. Петао ми је стални учитељ.

(Он ме опомиње како се некад Петар Христа одрекао, и како га је зато петао укорео. Петар је тада, излазећи из двора где се је три пута Христа одрекао, горко плакао.

— Ми се стално Христа одричемо, — обично завршаваше свој говор Наум, — и никад не плачемо, дешава се, да за све време живота чак и не · мислимо о томе. Петао ме својим певањем пита: „Спаваш ли» Да ти није са телом и душа заспала“.