Bratstvo

____ 29 —

овај свет, а не за онај; тај грех држи канџама гра-

дове и сав свет и веже га као мученика за колац

да пропгне, ако се на време не ослободи. Превео: Љ. Ш. Ч. Спурџон.

(О спаљивању мртвих“) _ Како ћемо своје покојнике сахрањивати • Да ли ћемо их и даље, држећи се старог обичаја, и традиције, покопавати у земљу или спаљивали % Да ли ћемо задржати и даље гробнице и гробља, гдје миран санак почивају наши покојници, или ћемо зидати крематорије, зграде за спаљивање, тдје ћемо своје мртве спаљивати и за час претварати у пепео 2 Но, то је питање, о коме се у) посљедње вријеме почело код нас опет говорити и писати по новинама. Увјерени, да ће то питање интересирати и наше читаоце, нарочито у погледу становишта, хришћанске пркве по том предмету, повабавићемо се у кратко тим шитањем и ивнијети становиште које имају Хришћани о спаљивању мртвих. | Зајстушниши (и) једног и другог становишта бране авоје мишљење на, све могуће начине. Бранитељи спаљивања нагла, шују, да је спаљивање мртвих и љепшше и здравије и јефтиније него покопавање у земљу. Али, ако се поближе и озбиљније тромисли о тим њиховим разловима, лако ће се увидјети, да сви разлози ипак, на крају крајева, говоре више у прилог старом начину сахране, покопавању у земљу, него ли спаљивању мртвих. | || Зар је љешше насилно, брутално ватром уништавати Ти јело милог нам покојника него га пустити да се у земљи по лако својим шријџодним путем претвара у оно, од чега је и постало 2 Зелени и цвијећем украшени гроб, који крије у себи тијело милог нам покојника и не да нашим очима да гледају постепено пропадање покојникова тијела, више заповољава по етичну и естеличну страну нашце душе него оно насилно и орутално уништавање мртвог тијела помоћу ватре. Међутим, више одговара нашим природним осјећајима и више годи нашем брг цу — одлавити на гроб вољеног покојника и ту, у њеповојј) Оли зини, тјеашити се мишљу, да је покојтик послије мучног жи-

х) Кратак извод, бев цитата и напомена, из предавања, што та је у ђачком оотословеком мјруштву Ив, "Саве« одрукао Др. Петар Маркичевић, професор Богословије у Сарајеву. Ур