Bratstvo

Благовијест

Во имја Оца п Сина и свјатог Духа

Благовијест. Радосни глас, весели дан. Зора људског спасења. Небеса се отворише. Иде гласник — благовјесник. Носи гранчицу мира. Знак измирења с Богом. Спас људима. Свој земљи, Радујте се!..

Како се радујемо веселој вијести да из далеке земље долази наш мили и драги Како нас радују гласи о добру нашем, успјесима у раду, тековинама а т. сл.р Ах! каква је тек радост, кад нас неко избави од пропасти или нам спаси живот» Како нам се очи мило крећу таквом добротвору и спаситељу! Па како нам је драг и пријатан сусрет с њим! Још нам је милије и драже спасење, везано за нашу част, добро име, више духовне вредности, а нарочито ако је то спас од духовне пропасти, душевне смрти. Јер знамо, да је и земаљска радост и уопште живот »ва малена«, а небески »увјек и до вјека»! Па ево баш данас прослављамо благовијест таквог нашег спасења, спасења од духовне пропасти, с којим се ниједно друго не може упоредити, ни по величини, ни по светости. То је избавље:е човечанства од првородног гријеха, коме је било подвргнуто оног момента, кад су први људи, преступивши Божју заповјест, окусили плод са дрвета познања добра и зла. Стога је ова благовијест највећа на земљи и најславнија на небу. Она је почетак нашег избављења темељ, на коме је подигнута зграда искупљења, Јер, тада, по вјечном предодређењу, Свевишњи посла Арханђела Гаврила к св. Дјеви у Назарет, да јој објави, да је она та изабраница Божја, која ће родити Спаса Христа. У том сусрету, у тој благовијести, небо је загрљено земљом, Бог с човјеком, а стари завјет замијењен новим.

Послије прародитељског пада, човјек би лишен благодати Божије. Блаженство што га изгуби није могао ничим накнадити. Праоци, пророци и други богонадахнути људи као огњени тејзири у густој тами одржавају истину богопознања и обећање Божије »да ће сјеме женино сатријети главу змији«. Та идеја, чувана нарочито у јеврејском народу, постепено је јачала и у дане кад се приближи »кончина љета« разви се потпуно, извајавши до танчина божанствени лик Месије.

Уколико се сказаљка времена одмицаше од кушања плода са дрвета познања добра и зла, утолико удаљеност човјека од истине богопознања биваше све већа и жешћа. У таквом