Bratstvo

_ 56) __

ер Ти прими благодат »коју не доби ни Сара, не искуси не Ревека, коју не познаде ни Рахиља, нити се удостоји Ана« (Критски). Силом Највишега зби се чудо, приступачно људима амо кроз живи пламен вјере. Велика тајна у низу осталих у економији људског спасења! За Свевишњег и то би могуће, пошто Он, творац природе и њених закона, не зависи од Своје творевине. Његова свемоћ »идјеже хошчет побјеждајетсја јестества чин«, пошто се »благодат не потчињава закону природе« (св. Григ. Нински). Јер Он из ничега створи свијет и човјека ријечу »нека буде!«, па тако отпоче и дјело нашег спасења. То потврђује и сам Благовјесник ријечима: »да је Богу све могуће што рече« (Лк. 1, 37). И заиста овај акт, у коме се саставило небо и земља, само нам то засвједочава. У овом додиру тросунчаног Бога и палог човјека затресло се небо и заиграла земља, зачела се велика свјетлост, »видјело истинито, које обасјава свакога човјека, који долази на свијет« (Јн, 1, 9).

Поред свемоћи, бескрајне љубави и милосрђа Божијег, у акту благовјештења, у свој пуноћи избија неупоредљиво смирење Пречисте Дјеве. На поруку Арханђела, да ће бесплодно зачети и родити Спаситеља свијета, она, прожета чврстом вјером, са кротошћу анђела, кличе: »Ево слушкиње Господње! нека ми буде по ријечи твојој« (Лк. 1, 38). Ријечи, што вулканском јачином извиру из дубоке вјере и преданости вољи Божјој. Ријечи, за које један чувени проповједник рече, да су »чистије од најчистијег сребра, драже од злата и скупље од драгог камење, које пет хиљада година небо очекиваше од земље« (Филарет). Такво је било смирење њено, која се уздиже изнад свих светитеља, поста часнија од херувима и несравњено славнија од серафима. Она поста освећени храм, због кога се з2радовао анђелски сабор и, људски род; »невмјестимаго вмјестилишче«. Оваку послушност вољи Божјој показиваше »Царица неба«, најљепши крин земаљске чистоте и невиности, смиреношћу и чврстом вјером; пламеном љубављу и постојаном надом. Врлинама, дакле, којима се кити духовни живот, којима се препорађа и уздиже у вјечни, блажени живот. Зато се и назва мајка над мајкама »љествица висока«, врата, кроз која прође Цар славе; извор среће и блаженства за сво човјечанство. Отуда се око Ње искристалисао култ већи него иједног светитеља, проткан са божанственошћу. Анђелска невиност, смирење и велика благодат дали су јој то мјесто. Јер, кроз њу се заиста. сједини небо и земља, а њена висока морална савршенства:

пр