Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

трже руку, па оборене главе рече, п то биравим ромејским језиком :

. = Хвала ти светли Престолонаследниче m Намесниче високог му краљевства, али моје тело није гладно. Душа ми је била жедна, да тебе још једанпут видим, п напојила сам је, јер сам те се данас, непримећена у овој масп народа, сита натледала п наслушала и сада се могу вратити у мој манастир да у њему тихо умрем ! —

Ми смо виделш да је Душан досад увек, MH у најмучнијим тренутцима умео да савлађује своја осећања, да их не исказује никаквим спољним знацима. Сада, после првих речи, које је ова калуђерица проговорила, наједанпут као да му ова крв јурну у лице, очи му се избуљише као да хоће ла главе да искоче, пе отвореним устима од чуда, слушао ју је непомично, п када је она завршила, очевидно се мучпо да нађе прву реч, коју је хтео да каже, па је не нађе...

; Игуманија разумеде његово запрепашћење m ћутање па, рече :

— Уважени Престолонаследниче и сакраљу ! Преклињем те самртним мукама у којима се Краљ, твој отац, сада 6 душом бори, немој изрећи ни једну реч из наших успомена, која би увредила ову свету хаљину коју носим п знамење часнога крста, на коме је један Бог издахнуо да би спасао род људеки !!

— Једну реч, света пгуманијо — шапуташе Душан тешко дишући — само једну реч. Како ти беше име пре него што ви се закалуђертшта 2

— Јевдокија ми беше име пре него што сам се одрекла света — рече калуђерица, а Душан виде кров танку копрену како се њени самртно бледи образи заруменише.

Да је све што је Душан преживео од згаришта својих дворова на Дримцу па до крвавог окршаја на Породимљи и до спаљивања оца Андонија п до тешког растанка с оцем 7 Петрчу, да је еве то био само страшан сан, п да га је отац пробудио и да га је онако загрлио као када он беше још дете — не би се Душан више обрадовао, него што је сада када је још једном видео ону жену, коју је тако страсно мрвпо ..

Та то беше Јевдокија, његова прва и последња љубав..

оде

=“ 74