Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

— За име Божје, св. оче, тај краљевић... — она је једва изговорила то неколико речи, тако је силна дрхтавица ухвати. n | — дове се Стеван Душан, добро дете моје ! — п старчеве

се очи напунише сузама. ___ Јевдокија посрну, и да се није Тр нито ухватила ва кревет, стропоштала би се на земљу. =

"Отац Андоније притрча да је прихвати, али она махну руком, одбијајући га, и усиљавајући се да се осмехне, сасвим необичним гласом промуца :

— Није ништа, ев. оче... Тренутна слабост... то Бе проћи...

У томе тренутку беше старцу чисто жао што је учинио... Његове мисли бурно прелеташе све околности... Савест му беше чиста, и он с поузданим гласом, као човек Soja је учинио своју дужност, стаде тешити јадницу. Она га је слушала с погнутом главом као што осуђеник слуша свештеника који га прати на губилиште...

Низ њено лепо дице потекоше вреле сузе ; из прсију јој се откидаше тихо једање, које свом снагом не беше кадра да угуши.

Поеде дуге борбе, најзад је савлада осећање, она бризну у плач, паде пред калуђером на колена, сакри лице шакама, а из груди јој се отрже врисак.

— Ах! ев. оче... ја ћу умрети од бода... ја га тако силно љубим...

У гласу, којим Јевдокија изрече те речи, беше толико петине, толико страсти, да се старац умало не поколеба.

— Па оно... дете моје... Ми смо грешни људи... може бити да се ја варам, да грешим душу, кад иштем такву жртву... може бити да и ја не бих кадар био свагда да учиним што светујем другима... може бити..

— Не, не! — упаде му Јевдокија у реч, устајући и тарући сузе — ја знам шта је моја света дужност... Али, опрости ... Ти знаши Опаситељ је уздахнуо када му дође страшни mac: „Оче, нека ме мимопђе ова чаша, ако може бити“. А он је био Бог... А ја сам само црв у прашини... Опрости ми, св. 0че!...