Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

— Ево, па читај сам — одговори деспот Константин, Ја сам толико изненађен, ла чисто још не смем ла верујем у моју срећу !

Кантакузен је читао

„Од мене удовице Јевдокије, пресветломе господину деспоту Константину.

Од како је мој муж умро, није прошло дана када ми ниси или сам говорио или по коме поручио, да сам ти милија. од очнога вида, и да бп био најсрећнији човек у целоме ромејскоме царству, када би само ја пристала да за тебе пођем. Ја сам те свагда одбијала говорећи : да се не мислим никако. удавати. Данас сам се уверила да не могу више живети без икакве заштите сама у свету. (С тога, ако још жудиш за мојом руком, и ако ти је довољно једино што ти могу обећати, а то је, да ћу ти бити верна жена до гроба — а ти похитај у моје дворе, али одмах, чим прочиташ ове врсте, јер се може десити да ме нећеш наћи више ако се задоцниш..

Јевдокија.“

Деспот уве пергаменат из руке свога пријатеља па јурну да иде. i

Кантакузин га ухвати за руку.

— Та стани, човече. Шта се то..

— Остави ме пријатељу, упаде Константин у реч — зар

не видиш да је сваки тренутак драгоцен. Измисли, здравља, ти, штогод, те ме извини код императора за овај нагли Oluia 8ag:! — и за неколико тренутака нестаде га у гомили, која с с поштовањем расклањаше да му остави стазицу којом be проћи.

Јован Кантакузин остаде замишљен.

— Шта ли се то догодилог — премишљаше велики доместикуг — зар је Душан одустао од своје речир То не може да се замисли... Још синоћ ми се заклињао да је ово његова прва и последња љубав, да без Јевдокије не може живети, да би се пре одрекао престола него ње. — А она2 Та она до синоћ није хтеда да чује за прижељкивања Константинова, Бог и душа непојамно!...

Велика граја. која се у том тренутку подиже на иподрому, трже Кантакузина из ових размишљања. Он полети напред, да види шта је, кад ал човек „што лети“ полетео је с куде