Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

војску са моје неспособности. Баци ме у тамницу, исеца ме на комаде то сам заслужио !

Душан и Прибац подигоше Прељуба са земље, побадише га на столицу, наредише да му донесу пехар вина п дотле га тешише, док несрећни војвода није било у стању да им исприча своју погибију код Стефанине.

— Па зар ви ти, таква сила од човека, због те силнице, клонуо духом дични мој војводо 2

— Сптницер — рече Прељуб са разрогаченим очима гледајући у краља.

— Зар је крупница судар између пет шест хиљада људи, иза кога нема никаквих последица ни за победлоца ни ва побеђеног > Шта је судблна једног таквог малог одреда војске у тренутку када се руше хиљаду“ годишње царевине 2 Од свега срца жалим твоје храбре оклопнике који погибоше у тој глупој битци, а мој Бућа закука ће на глас што му пропадоше толики скупоцени оклопу, које једва набависмо, али ако Бог да здравља, набавићемо их и више и бољих. За мој рачун та твоја погибија код Стефанине није ништа друго до глупи елучај, који ни најпаметнији војвода није могао предвидети, то је само рђава досетка судопне. Главу горе, драги мој војводо, брво ћеш добити прилику да валечиш ту греботину. Устај па идл да се спремаш. Одавде Кемо право па тврди Бер !

Тек што војвода Прељуб, окуражен дочеком код краља, каквоме се ни у сну није смео падати после свога пораза код Стефанине — оде да се спрема за пеход на тврди Бер, Душану пријавише његовог личног духовпика, оца Амфилохија.

— Нек уђе — рече Душан л пође неколико корака на сусрет своме духовнику кога пресрете овим речима : — Ако сл дошао да ме исповедиш, ев. оче, ја не знам никаквог мог новог сагрешенија-

486