Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

устаде са троношца, узе из жениних руку своју торбу те је намаче преко врата, узе у леву руку свој чекић а десном руком загрли своју жену и стаде је љубити тако да се она најзад истрже ив његовог загрљаја.

—- Боже, Фридрише, како се прашташ, као да се нећемо више никада вицети. – =

— Вар ја знам, мама, да се неће баш овога пута срушити који поткоп па ме живог саранити, или Да неће пући подземни гром да нас све угуше отровни ветрови 2

— Сигуран си ти за твоје поткопе, јер их сам добро подупиреш пре него копате и корак даље, а у нашим рудницима већ и не памте људи када је ударио под“= земни Рром... |

— А зар не може свакога часа кад одвалимо какав већи камен руде, да бљуне подземна вода да нас за тили час подави као мишеве 2

— И у томе ви ти са твојим људима велики мајстор. Ниси ти за то тако брижан. Знам ја где тебе боли, али добар је Бог, а и нашега дара зову сада праведни Стеван · -- ~

Фридриху се напунише очи сузама, и да би их сакрио од своје жене он јурну да иде, али на један пут стаде као укопан. Пред вратима своје баштидце угледа на друму човека на коњу кога није повнавао.

— Помози Бог ! — рече Марко.

—_ Бог ти помогао невнани витеже |

— Молим те реци ми где је Стањанин ових под“ грађа 2 |

— У подграђима немамо Стањанина већ горв у граду.

— Далеко ми је пентрати се чак до града, а и коњ ми је уморан од далеког пута. Да ли знаш каквога домаћина у Приљепници, где бих могао оставити коња на обданицу док нађем некога доброг рудара који би ктео да ми покаже један од ваших рудника #

_—- Сваки домаћин у оба наша подграђа примиће свакога путника намерника у свој дом, а камо пи тебе витеже који ваљаде имаш и право приселице.

885