Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

кречари и цигљари. Краљ Милутин беше поклонио Котору п жупу Грбаљ, између Котора и Будве, пуну њива, винограда и маслинових вртова. |

_ Обплавећи све то, и уживајући у благостању Котора, Марку се учинило да треба да упита Тривуна :

— Па какав је управо одношај овога великога града према нашем цару 2 |

— Ево какав: Котор држи у својим рукама све грађанске и кривичне парбе. Све је остало царево. Тешко ономе Которанину, који би бев пресуде котор= скога суда, предао једног свог суграђанина цару, да га овај казни, или који би од цара ддопо повељу, која га ослобађа од градских порева или би била противна законима, слободи или части Котора. Такав би се Которанин казнио са 500 до хиљаду перпера, ако не би био протеран. Али с друге стране Котор јемчи за свакога свога грађанина који би закупио царске царине; соларе, или би ступио у цареву дворску службу против сваког њиховог пљачкања или гуљења народа.

Дубоко у ноћ вратише се Тривун Бућа и Марко Мрњавчевић у варош, где их је чекала богата вечера и многе званице гостољубивога Бућинога дома.

Сутрадан ударише звона са свију цркава которских

у јетан мах: сазивајући народни збор на пијапу прец пржвом Св. Тривуна.

На томе збору - пре него што је отпочео прави рад, избор судија познао се Марко са свима Которанима на које је ] ш из Скопља био упућен и са кневом Михаилом и представницима свију најстаријих породнца которских, који су се улркивали у љубавностима према њему грашсећи ко пре ца га повове к себи на ручак и _ на вечеру.

Кад је кнев видео ца је цела пијаца пуна народа, он се попе на једну узвишену естраду на којој беху судије и мало вијеће, па гласно викну:

— Которани !

Жагор у оној гомили света утиша се, тако да се могло чути шта кнез говори, али он није држао никакву бесецу него само рече:

352