Čudan svet : roman

36 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

— Не може бити, јер та три форинта су за то што си се са мном саветовао; ја нисам дужан ни с ким ни разговарати се бадава.

— Е, кад је тако, оно нек вам је просто, само јурите што бољма, немојте ништ жалити.

То је било сасвим излишно и спомињати, јер у фишкалском речнику те речи милосрђе — нема, а Берберић мрзео је кад је ко ту реч и преко језика пустио.

— Е сад, моји драги, можете ићи.

— Е сретно свршили, збогом!

Гроздић и Кресовић оду, почем су се и госпођи Лујзи у авлији поклонили, којој су већ пре при уласку пуране предали.

Берберић сам собом задовољан достојанственим лицем меће новце у своју касу. Он није ни најмање уверен да ће Гроздић процес добити, но познаје своје људе, зна да ће Гроздић другоме отићи, па свеједно, онда боље он, нег други да добије. Ако нема право, Гроздић ће и њему и његовом противнику све трошкове платити, али зато и узео је унапред новце, да сам не рискира. Берберић прима партаје и без новаца, али такве партаје, које таково што траже где се баш мора добити, онда он наполе израђује; али где нит је сигурно, нит има унапред новаца, ту се посла латити неће, зато Берберић свуд добија.

Гроздић и Кресовић како су отишли, одмах договарају се куда ће на ручак. Није ни чудо, полдруг сата са фишкалом ценкати се, то већ Гроздићу давно није пасирало. Кресовић, истина, мало је имао сад код фишкала да говори, али већ је улога његова такова била; он је Берберићу клијенте доводио, па је знао сваки миг Берберића треба ли говорити или ћутати.

— "Де ћемо, Петре, ручати» Ја сам, богме, јако огладнио, уморио сам се већ са тим фишкалом. Хоћемо ли опет код дебеле Настер

— Немојмо, најпре ћемо отићи онамо, да дам коњима зоби, после ако нас Наста запита хоћемо ли ручати, а ми ћемо казати да јошт имамо посла,