Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 6.

Д.-Е. ИСТОЧНИК

Стр. 91.

стивом Творцу уздизати топле молитве за цио православни род хришћански; и у коме ће побозкни хришћани добијати душевну храну слова божијег. Подмирили су дакле највећу потребу потребу душевну. А и нема веће радости него кад човјек подмири и испуни потребе душевне. Јер радост подмирења тјелесних потреба тренутна је, а задовољење душевно трајно је. Ми смо се данас и сабрали сви овдје да будемо учасници те радости, да присуствујемо освећењу ове цркве, — свечаности и слави ове цркве. Црква је ова била до данас тек само зграда — грађевина, а од данас благословом преосвећенога владике, постаје дом Бога зкивога. Па за то данас као на дан освећења ове цркве, ми ћемо и прозборити коју о самој цркви: цркви хришћанској у опште и српској на посе, а имено: о њиховој сличној судбини и прошлостд^ Прије Исуса Христа било }е само незнабозкачких (рКапишта") и јеврејских храмова. Први и највећи храм јудејски направио је по благоволењу божијем премудри цар Соломон, на брду Сиону у граду Јерусалиму — и овај храм Соломонов био је тек „Прообраз" или предслика хришћанског храма. У вријеме Христа и одмах посл,е шега Хришћани су се ради богомол.е скупљали у храму јудејском, у коме је сам Исус Христос, а доцније и апостоли проповиједали. Али још доцније послије Христа, кад је настало велико гоњење Хришћана — Хришћани се нијесу сабирали у јудејском храму, нити су пак могли ни смјели подизати себи особите цркве, јер су их незнабошци гонили; него су се по приватним и сакривеним домовима тајно скупл.али, крили су се и по катакомбама пећинама — те се у њима Богу молили. Пећине и сакривена мјеста биле су прве хришћанске богомоље. Јер, за кога се дознало да је Хришћанин, да у Христа вјерује, тога су незнабошци и незнабожачки цареви одмах на муке метали. Ако је гдје била подигнута која 'хришћанска црквица, то ју је сила незнабожачка првом приликом срушила и у пепео претворила. И из тога времена имамо хиљаде мученика, који су својом смрћу засвједочили истннитост свете Христове науке. И кад би хтјели наводити примјере као доказе гоњења хришћанске цркве, то би их могли хиљадама навести, јер их је историја хришћанске цркве препуна. Та ето: сви Апостоли и скоро сви њихови ученици мучени су и на мукама, за светињу Христове вјере помрли. Ето, тако су гоњени први Хришћани и хришћанска црква. Но кад грчки цар Костантин велики, 313. године по Христу прогласи слободу свију

вјероисповјести, па дакле и слободу хришћанској вјери у својој државп, и од тада Хришћани почеше свуда на јавним и отворенпм мјестима правити велике и великол.епне цркве. Великаши и цареви почели су се од тада надметати, који ће љепшу и краснију цркву направити, и радовали су се кад је црква што љепше израђено и украшена била. Тако на пр. кад је византијски (грчки) император Јустинијан довршио и украсио цркву „СоФију" у Цариграду, у заносу своје хришћанске радости узвикнуо је: „Ја сам побиједио Соломона", т. ј. он је бољу и величанственију цркву озидао, него Соломон. Ето, ма п у кратко и летимично видисмо каква је била судба Хришћанства и хришћанских цркви од Хрпста до грчког цара великог Костантина. Кад се на ту судбу хришћанске цркве од Христа до вел. Костантина осврнемо: то видимо велику сличност са судбином српског народа и српских цркава од Косова до данас. Као год што се први Хришћани ради богомол-е по пећинама крише, тако исто и Срби су се послиЈе Косова крили. Срби су се по пећинама крили, као што и једна српска пјесма вели: „Студен камен у пећини хладној, бјеше олтар српским молитвама". Као год што су први Хришћани мучени, тако су исто и Срби послије Косова мучени и на кол.у издисали. Као год што су код првих Хришћана приватни домови за скупљање и богомол.у били, тако су и код Срба били, у дубљини шума, сакривени манастири. Као год што су незнабошци рушили прве хришћанске цркве и у своја идоиска капишта их обраћали, тако су исто и наше српске цркве и манастири рушени, и „гдје су биле куле и кубета дизахусевитка мунарета". Као год што за вријеме великог Костантина, почеше Хришћани подизати велпкол.епне цркве свуда на јавним мјестима, да се часни крст сјаји и уздиже на страх непријатељима, тако исто и ми Срби у Босни данас послије петстољетног робовања и мучења зидамо цркве, подижемо звона и узвишујемо часни крст спрам полу-мјесеца. Као год што се Јустинијан у свом ентузијазму, у својој заносној радости и одушевљењу осјећао, кад је цркву СоФију довршио, зар се и ми данас исто тако овдје не осјећамо? Ето, видјесмо каква је била судба српске цркве до данас; видјесмо и какво је гоњење и какве је буре претрпила водећи нас „тихому пристаништу". Но баш у том највећем гоњењу српска црква је и била једино прибјежпште свију оних, који су страдали.