Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 4.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 51.

цркве и седмога дана, кога је Бог посветио; те у који мн морамо тјелесно се одмарати а душевно на Бога мислитп, у друштву браће и прнјатеља, а на мјесту, које доликује оном лијепом пмену: „Србин православни", а у друштву у коме ћемо се поучити да то лијепо име ни у будуће не осрамотимо и окаљамо. „Црква је празна", виче ион, виче учнтељ н тутор (клнсара); а шта ћемо да рекнемо за дјецу, за крв нашу, за узданицу нашу, за потпору нашу, за будућност нашу, за чуваре имена, вјере и с муком стеченог иметка нашег, кад нас покрпје ладни гроб, кад нам однјевају задњу нјесму: „гдјејест злато и сребро? . . . ." Они сад не вичу, онп ћуте да то исто чине кад одрасту по ономе: „Што чине дјеца, што виде од оца." Данас је црква, као приутотовљена вечера, као спремљена трпеза, на коју су многп позвати, но на коју не дођоше звати, јер изговора нађоше, као они што их напоменух: „Много же звани, мало же избрани." Ова се јадна појава, која изиђе на впдик нма десетак г^дина, осјећа впше у мањим варопшма но у већим, а држим, да и веће вароши од ове боље пате. Кад запиташ кога: зашто нпје био у цркви? готов је јадан са одговором „Имао сам посла." Чудиовато је рећи: „Имао еам посла и то баш у онај дан кад се н Бог од посла одмарао, стварајући милостиво овај свнјет"; а још је чудноватпје, што тај посао не бп свршен кроз шест радних дана, те да се седми носветн Богу на молитву; а најчудиоватије је што се мало ко данас кроз то шест дана и седмога дана сјетн. Наша младеж, морам прпзнатп, не сјети се цркве ни онда, кад би јој се ваљало „нричестити" и са Христом еаједшшти. КаФане, забаве, билијарп, ноћно скитање и друге ствари, које не одговарају ни у колико обичајнма нашега народа, замијенуле су и саму цркву, а камо ли нпјесу наше лијепе народне обичаје. Ето чиме ћемо похвалитп већи дпо наше младежи и иадри интелигенцпје. Да није неколико стараца и ста-

рица, ја ие знам за рад кога би се и црква отварала. Што старнјп не иду у цркву већ вам рекох, а што младеж не нагли цркви, криви су онет први, јер не нотроше ни једне ријечи да их насјетују и нрнмјером покажу, него их шта вшне има који могу рећи: „Мој се син цпвилнзирао" или „моја ћерка не бп се застидила на царском балу." ТТТто је тај њихов живот скуп и прескуп, што га та хвала стане често добоша пред кућом — јадник се не сјећа: „Има очи а не види има уши а не чује." „Е, шта ћемо, дошло је тако вријеме! КаФане су криве и друга мјеста" — веле миогп неразмишљенн. Добро! Ја бих то и нречутао без пријекора, кад неби видио шта раде наша браћа другијех вијера. II они имају пред носом каФане и друга мјеста, па су им онет недељом пуне богомоље народа, а камо ли да не буду другим празничннм даном. Сељак би наш наглио цркви, али кад видн „да не бије гром" варошаиина и он се од ње одбија, још ако му се напуни глава са ријечима: „Поп је оваки, поп је онаки." Механе и каФане пуне су сељака обојега спола, па још прнје цркве. Сад реците, ко је томе крнв. Ко други, ако не наш „чарншлнја" — трговац н механџија, који трчи да евоју радњу отвори, само ако зиа да ће сељака битн у чаршији. Отвориће Чивут, Турчин па то је нама штета" — одговарају такн, а што суботом неће Чивутп отворити, па макар бно у тај дан и „пазар" — та господа ти назовп Христпјани неће да помисле. Баш је срамота п Чнвуте претећи у среброљубију. Варошанин остаје од цркве а уз њега и сељак; ето зашто је црква празна, ето највишег узрока овој јадној појави у нашем народу. —- Но, ако се који газда и газдарица н спреми у цркву они оправе своје млађе у своје радње, као да то нпје све једно: ја онн то чинили, ја њпхови млађи. Шта впше тиме се већн гријех чпнн, јер се тако млада душа одваја од духовног напитка, који је н газди много нужнпјп од онога добитка, што му га млађи у иразник у кесу епусти уз стоструку клетву. Добитак овако