Danas

l 6 ponedeljak, 19. iun 2000.

poeme Sie

Za nepunih mesec dana gledali smo tri scenske postavke Savićeve komedije „Cuješ li, mama, moj vapaj“ (Pozorište „Aleksandar Duhnovič“ iz Prešova, Slovačka, beogradsko Narodno pozorište i Teatar „Joakim Vujić“) što Je, neOsporno, retkost. kada je domaći dramski tekst u pitanju 1 može se smatrati izuzetnim uspehom mladog autora. Reditelju kragujevačke inscenacije ovog komada valja uputiti zamerke na povremeno banalan scenski jezik i često konfuzna mizanscenska rešenja, ali se 1 pored toga mora priznati da je Jakovljević uspeo da napravi prilično intrigantnu i duhovitu predstavu, zahvaljujući pre svega Jasno postavljenim i izgrađenim odnosima likova u komadu i dobrim glumačkim kreacijama Danice Krljar, Dejana Cicmilovića, Aleksandra Milojevića ı posebno Miodraga PeJjkovića 1 Milića Jovanovića. Potrebu da dočara ambivalentan odnos između majke i sinova – koji postaje posebno kompleksan u scenama pripreme ključnog, za majku, dešavanja u komadu („akcija“ produžetka loze) i susreta akcione grupe sa „uljezom“ iz vremena, za njih, prevaziđenog morala – reditelj svesno nadređuje stilskoj koherentnosti. To deluje zanimljivo kada prisustvujemo efektnoj i doslednoj upotrebi raznorodnih glumačkih sredstava, ali kada ta glumačka veština izostane (Slavica Radulović i Marina Stojanović) onda nastaju problemi u percepciji celine, koje je teško prevazići. Ipak, ova predstava, u kontekstu drastičnog Dosrnuća kragujevačkog teatra,

Vapaj i ženidba

„Čuješ li, mama, moj vapaj“ Vojislava Savića, u režiji Dragana Jakovljevića, Teatar „Joakim Vujić“ Kragujevac i „Ženidba Kralja Vukašina“ Igora Bojovića, u adaptaciji i režiji Živomira Jokovića, Pozorište lutaka „Pinokio“ Zemun

kome smo prisustvovali tokom nekoliko prethodnih sezona, predstavlja uspeh koji treba podržati.

* * *

Bojovićev inače odličan komad „Zenidba kralja Vukašina“ (o kome smo već pisali povodom praizvođenja u podgoričkom Dječjem pozorištu) za potrebe lutka scene drastično je skraćen, što Je, pak, dovelo do simplifikacije niza atraktivnih odnosa među likovima. A upravo na temeljno i vešto dramaturški „građenom kompleksnom odnosu junaka nespojivih energija, potreba i prioriteta, počivao je neosporni kvalitet Bojovićeve drame. Ovaj postupak adaptatora, nažalost, dovodi do toga da tamo gde, za dečiji uzrast, počinju problemi sa praćenjem fabule, tu se, za nešto stariju ı DOZOriŠno iskusniju publiku, iscrpljuje moć čarolije dramskog zbivanja. No, Joković ove nedostatke u akciji delimično uspeva da prevaziđe nadahnutom atrakcijom, u čemu mu izuzetno pomaže odlična scenografija i kreacija lutaka Stefanke Kjublijeve. Sto se tiče zahtevnog glumačkog ı animatorskog angažmana, komplimente ponaosob treba uputiti većem delu ansambla, a posebno Dragiši Kosari, Miroslavu Simiću, Dragani Zrnić, Ameli Vučenović i Zorani Milošaković. Ipak, sa stanovišta celine, ovaj pozitivan utisak umnogome su relativizovali Nadežda Damjanović i Zoran Todorović, što je, ako imamo u vidu da njih dvoje tumače dva od tri ključna lika komada, veliki hendikep ove predstave. -

Željko Hubač

=

“ Bi Ba 3 7 Wenphalni lavinint

ZALUPI SLUSALICU!/Hanging Up; SAD, 2000; scenaristi: Dilija i Nora Efron prema istoimenom romanu Dilije Efron; reditelj: Dajana Kiton; igraju: Meg Rajan, Lisa Kudrou, Dajana Kiton, Volter Matau, Adam Arkin, Đuk Musekian, En Bortoloti, Kloris Ličman, Mari Citham, Mindi Krist, Libi Hadson, Džesi Džejms; distributer: Tak

Više od trideset godina glumačkog i gotovo petnaest godina rediteljskog iskustva bez sumnje predstavljaju jednostavne činjenice koje na vrlo rečit način govore o posebnosti kinematografske karijere Dajane Kiton. Ali, iako je u svom burnom profesionalnom Životu - Tazapetom između sjajnih rola u sva tri dela

opredeljenja susrela sa sve ofucanijim tezama sestara Efron o višku/manjku komunikacije ı istinskih osećanja u modernom svetu, 1 kada su preko toga sve tri zajedno odlučile da dodaju i jednu radikalnu ı delimično komičnu crtu trendovske ženske osvešćenosti, kapacitet te velike autorske prilike je naglo ublažen,

svakako predstavljaju simbole na osnovu kojih je ovo delo želelo da uspostavi čvrst kontakt sa prohujalim vremenima, spoj takvog zanatskog. opredeljenja sa već pomenutim idejnim i stilskim rešenjima se brzo i nekontrolisano izmetnuo u totalnu dramsku konfuziju, nateravši junakinje filma da zajedno sa publikom bukvalno lutaju po lavi-

Kopolinog „Kuma“, preko dugoročne i „Oskarom“ okrunjene saradnje sa Vudijem Alenom („Eni Hol, 1977“), sve do izvođački krajnje neupečatljivih 90-ih – imala sasvim dovoljno vremena i mogućnosti da spozna sva lica savremenog Holivuda, kao i da birane esnafske trikove nauči od VIhunskih majstora ovog zanata, Dajana Kiton Još uvek nije uspela da u praksi afirmiše vlastite autorske vizije. „Zalupi slušalicu!“, njeno četvrto 1 sasvim novO bioskopsko ostvarenje, bi upravo Zbog toga valjalo posmatrati kao savršeno ozbiljan stvaralački, produkcioni, pa 1 tržišni argument, dakle kao kompleksan ı brižljivo sklopljen proizvod koji će joj najzad omogućiti da se i iza kamera oseća onoliko relaksirano ı moćno koliko ı ispred njih. I zaista, ako uzmemo u ob-

zir da je ovom prilikom dobila scenarističku ı produkcionu podršku tako uspešnog tandema kakav čine sestre Efron, ili ukoliko unapred uvažimo spretnu 1 Zavodljivu kombinaciju aktuelnih (Rajan, Kudrou) i starih (Matau) zvezda koju ovaj film nudi, onda nema nikakve dileme kako je „Zalupi slušalicu!“ ona prava, visokobudžetska šansa koju je Kitonova toliko dugo i žarko iščekivala. Međutim, kada su se njena, mahom neuhvatljiva ili – sudeći prema recentnom opusu – predvidljivo materinska i porodična idejna

smanjen i žalosno utopljen u bezličnost zahuktale industrijske rutine.

Načelno dirljiva priča o tri sestre i njihovom ocu, film „Zalupi slušalicu!“ je – u stvari – ambiciozan 1 zapričan esej o prolaznosti, umiranju 1 nužnosti familiJarne saradnje i zajedništva, koji su Efronove i Kitonova – stremeći ka višem stepenu uverljivosti ı realizma – upakovale u predvidljiv žanrovski koktel komedije i tragedije. Ali, uprkos tome što broj odabranih sestara, očev scenaristički poziv ili stalno prizivanje duha Džona Vejna,

Tintu proizvoljno odabranih sećanja i verbalnih, a ne proživljenih saznanja i emocija.

Verovatno poneti ızvornom vokacijom Kitonove 1 ipak kadri da individualnim šarmom prikriju očigledne manjkavosti ponuđene priče, angažovani glumci su retke svetle tačke u filmu „Zalupi slušalicu!“. Ljupkost Meg Rajan ı neodoljivost dementnog humora Vo} tera Mataua tako – no, na žalost, samo donekle uspevaju da unesu malo reda i elana u ovo zbrkano ostvarenje, mada i njih u produženom finalu potpuno zbrše talas uvredljivo deklerativnih izjava 1 zakletvi, ubedljivo Tazotkrivajući ispraznost i mpotentnost koncepta u koji su verovale autorke ovog dela. Očekujući najbolje, Dajana Kiton Je – sve u svemu – u tesnoj saradnji sa sestrama Etron ispala Jedina ozbiljna žrtva nedorečenosti i neukosti filma „Zalupi slušalicu!“, kako zbog toga što se jurcajući Za sopstvenim, muškim uzorima odveć oslonila na njihovu, sve diskutabilniju poetiku, tako i zato što objektivno, ni u svom novom bioskopskom projektu nije demonstrirala kvalitikovanost za posao kojim toliko očajnički hoće da se bavi. Aleksandar D. Kostić

Dela Klea, Miroa i Tangija u Muzeju lepih umetnosti (Szepmuveszett Muzeum), Budimpešta, jun 2000.

Tajna i melanholija Higmonfijg

(ICC

Mel Gibson („glas“ Rocky The Roostera u animiranoj komediji „Chicken Run“) sa rediteljima Britancima

Piterom Lordom (L) i Nikom Parkom (D) na specijalnoj projekciji ovog filma, 17. juna u Los Anđelesu

iVajd=(0/9(AVZair\rdWfi:

FOTO: ROJTERS

Specijalno za Danas

Halucinacija, onirizam u odsustvu čoveka i fosforescentna fotosinteza – intenzivno je doživljen potez kroz tri odaje u suterenu Muzeja lepih umetnosti u Budimpešti, u koJima se tokom Juna meseca izlažu slike Paula Klea, Hoana Miroa i Iva Tangija. Ovaj se muzej, sem aktuelne postavke, ima da podiči izvrsno opskrbijenim Egipatskim odeljenjem, zbirkom poteklom iz stare Grčke i Rima, starim majstorima, simbolistima, francuskim slikarstvom XIX veka i zbirkom dela XX veka. No, u ovom trenutku, najveću pažnju privlače osobeni kvadrati i pravougaonici slika tri autora iz prve polovine ovog stoleća, koje odista ne liče ni na šta poznato u vašem isksutvu sa likovnom umetnošću ma kojeg doba.

Spansko poreklo Hoana Mirao upadljivo svetluca kroz halucinativnost njegovih gotovo dečjih crteža, dok njegove žene pod mesecom ili suncem, a onda „beli akcenti“ i najzad delikatni crteži na šmirg] papiru (?!) odvlače još i dalje u svet „biomorfne konkretizacije“, kako se o tome izjašnjavaju teoretičari. Iv Tangi, pak, sa svojom pank frizurom i pesničkim prijateljima, imao je da se rodi kao Francuz iz Bretonske porodice, živi u Parizu i doživi snažno ushićenje prvi put se susrevši sa De Kirkovim platnima, a potom pređe okean, oženi se slikarkom i okonča Život tokom pedesetih u Konektikatu. Onaj podmorski onirizam i naplavljenost sivom bojom, koji se često pominju uz njegovo ime, nastanjeni su konstrukcijskim linijama i oblicima kao iz kakve fantastične automehaničarske radionice, u kojoj po odlasku majstora ı pomoćnika stvari poprimaju ljudske oblike. Jasno ispisana linija horizonta i jarki geometrijski oblici boja na slikama iz

jednog perioda, ne umanjuju smlavljujuću tugu koja izbija ispod, uglavnom nenaslovljenih, Tangijevih kreacija, poput mračne krvi iz rane zakrivene odećom. On je stvarno voleo De Kirka i njegovu „Tajnu ı melanholiju ulice“. Samo što Je sa svojih slika proterao i ono malo De Kirkovih ljudskih bića. No, Paul Kle ipak je najveći ı shodno tome dobija i adekvatan prostor za svoju umetnost. Ovaj nemačko-švajcarski slikar opsednut mogućim delovanjem znakova na našu svest, te odgovarajuće strasni proučavalac ideografskih znakova svake vrste, hijeroglifa, a i tajanstvenih zareza iz praistorije, oblika kubizma, primitivne umetnosti ı dečjih crteža, drži posmatrača u sasvim posebnom stanju spokojne uznemirenosti, kvadratićima, snopovima ı kopljastim linijama i predelima na svojim slikama koje autentičnu ličnu fotosintezu izvode u rasponu od fosforescencije do istinskog prženja, poput onog na „Zelenom pejzažu“ ili „Vrtovima u loncu“, kako bi veoma izdaleka glasio prevod mađarske verzije naslova njegovih dela. Vašeg izveštača ponajviše je kosnula „Citadela“ u bledim tonovima i neuobičajenih linija, tokom čijeg gledanja su mu u glavi stali da odzvanjaju tonovi gitarskog: početka istoImene pesme sa veoma i neopravdano potcenjenog albuma Rolingstonska „Their Satanic Majesties' Request“, posle čega više ništa nije bilo isto. I ovaj izbor je bez ljudi, izuzmemo li sliku jedne krpene lutke. Jedina živa bića su naslikane ribe u delu „Akvari| Pomenusmo li maločas „Tajnu i melaholiju ulice“? Ovo bi bila tajna i melanholija biomorfije, recimo, postojanje života ı borba za njegovim ispoljavanjem u svetu koji je više neorganski nego bilo šta drugo. Potresan doživlja) verujte na reč. Zorica Kojić

Sar Majkl Kejln ipak nija Drhačell

Samo nekoliko sedmica nakon šio se požalio da ga je domovina odbacila, dvostruki dobilnik Oskara Mojkl Kejn dobio je od britanske kraljice Elizabete plemićii fitulu. Kako je saopšteno iz Bakingemske palate, britanska kraljica je, povodom svog rodendana, godišnja priznanja | 0Tdenje dodelila većem broju poznatih Brifanaca, medu kojima su i režiser Sem Mendes i autorka knjiga o Hariju Poleru Džoana Rouling. Autor krimi romana Dik Fransis i pevačica Lulu našli su se u drušivu više slolina poliličara, javnih radnika, biznismena, doktora, nastavnika i sporlista koji su dobili fradiconalna brifanska priznanja za dobra dela i izuzelne uspehe. Vest o Kejnovoj liluli vileza u javnost je procurela počelkom godine, nakon što je glumac dobio svog drugog Oskara, za 58 brižnog doktora koji u filmu „Zivot nema pravila” izvodi ilggalne abortuse. Prvog Oskara Kejn je dobio za film „Hana i njene sesire“ Vudija Alpna iz 1986. godine. Kejn, roden u Londonu kao Moris Džozef Miklvojl, izjavio |e da je oduševljen. „Ovo je veliki frenušak u mom živolu”, rekao je on. la izjava U sUoni |e sa njegovom mračnim raspooženjem u aprilu, kada je, primajući U Brilaniji nagradu za životno delo, gorko napao brilanske filmske vlosli šlo čine da se oseća kao autsajder. [Bela-Rojlers)

=