Danas

O.

devedesetih godina ina ovamo prirodni PIrie rašta) stanovništva Opada, tako da je 1997. godine zabeleženo 2.728 umrlih više nego rođenih, sa tendencijom stalnog povećanja. Broj sklopljenih brakova Je u opadanju, uz povećanje Dprocenta vanbračno rođene dece na 20,3 odsto u 1997. godini u odnosu na decu rođenu. u bračnoj Zajedmio. S druge strane, svi podaci ukazuju da demogralsko izumiranje stanovništva. Svaki četvrti stanovnik u Beogradu je

od 60 godina i na 100 mladih dolazi 120 starih građana. Prosečna porodica broji tri člana, sa Jednim detetom, kontingent mladih i aktivno sposobnih u ukupnom broju stanovnika se smanjuje što povećava obaveze zaposlenih. Statistike su neumoljive.

Baz pana, haz Bosla

Beograđani Dejan (29) i Jelena (27) 12. juna su Droslavili sedmu godišnjicu zajedničkog bračnog života. Nemaju decu. Ne zato što ih ne žele, već, kako kažu, zato što nemaju uslove da ih izdržavaju. Zive na Karaburmi u kući od 16 kvadrata, u čijem se sklopu nalazi još sedam stanova. Imaju goluba Mileta ı papagaja Lea. Njihova priča se ne razlikuje mnogo od priča drugih mladih ljudi koji su započeli zajednički Životni put.

Stalno zaposlenje u jednoj beogradskoj firmi Jelena je dobila poslednjeg meseca prošle godine. Zavišila je srednju školu i radi kao kafe kuvarica. „Plata mi je 1.400 dinara, a dobijam i 300 dinara za topli obrok i 150 dinara za markicu. Savest me grize kada čujem da prosvetni radnici ili lekari imaju niže plate“, priča ona.

„Sve što smo stekli za ovih sedam godina Je jedan televiZor u boji, usisivač i polovna veš mašina“, kaže u šali Dejan, koji je nezaposlen. Nema nijednog dana radnog staža. „Povremeno radim kao moler, ali ljudi sve manje zovu. Nemaju para da plate ili se cenjkaju za par maraka. 1 tako od danas do sutra“. Početak rata u Sloveniji i Hrvatskoj zatekao ga je na služenju vojnog roka u Kičevu (Makedonija). Oženio se u vreme hiperinflacije 1993. godine. „Venčali smo se iz ljubavi, ili, više ni sam ne znam, iz ludosti“, kaže Dejan. Uniformu Vojske Jugoslavije obukao je i 1995. godine za vreme rata u Bosni i 1999. godine kada je Jugoslavija bombardovana.

ŠupB SP DriuŽilD

„Nismo mislili da će ova tragedija toliko trajati. Tada smo Živeli kod mojih roditelja u stanu od 40 kvadrata, a njegov stan smo izdavali da bismo imali od čega da ŽIVvimo. U uslovima intlacije, kriza i ratnih sukoba o deci nije bilo ni reči. Molila sam boga da ne ostanem u drugom stanju“, priča Jelena. „Zelimo decu, ali ne po svaku cenu. Mnogi kažu da niko ne bi imao decu kada bi čekao normalne uslove, ali ne treba stvarati još veću bedu. Nas dvoje možemo živeti od danas do sutra i jesti jednom dnevno, ako treba, ali dete ne može. Deca koja rastu u takvim uslovima kasnije su iskompleksirana i najčešće, lako nisu kriva, izrastaju u kriminalce i prostitutke. Ne želim svoje dete da prisiljavam na takav život“, smatra Jelena.

Dejan klima glavom u znak odobravanja ı pita: „Ziviš u ovoj zemlji, šta da ti pričam? Razmišljam o deci, Jer su ona ono za šta vredi živeti. Ali kada se okrenem oko sebe zaboravim tu Želju. Skoro sam sreo nekog tipa u Tašmajdanskom parku, sedi i grize plastičnu lutku, bar da je jedini. Ali zar da sutra pustim svoje dete tamo? Kako da imam decu u zemlji u kojoj more ljudi srednjih godina pričaju sa-

eee eisieiea

Bejan

lile

mi sa sobom, a to je najblaži oblik stanja u kojoj se zemlja nalazi? Kako da imam dete koje će dobiti batine od policajaca ukoliko nosi majcu sa znakom koji se ne do-

pada određenoj strukturi ljudi? Kako imati dete u ze-

etata eee a ave, tea ae a a aa ee a aaa ste eee

ODU

ladi emigranti koji su u Mi proteklih deset godina oti-

šli iz Srbije kažu da ni u „belom svetu“ ne cvetaju ruže, da ih „trese“ nostalgija, da im nedostaju drugovi, roditelji, uspomene, naši ljudi, mesto u kojem su Živeli, da na telefonske razgo-

_ Neki odlaze na Svetsko prvenstvo u fudbalu, a neki zauvek: O OJ OUP O Ua Oi LIVIN |

miji u kojoj je nada potrošena? Kako očekivati od njega da ti se jednog dana zahvali što si ga rodio ili podigao? Ako se stvore normalni uslovi imaćemo decu, ali ne

sada i ne po svaku cenu“. „Za lečenje našeg goluba Mileta sam izdvojila pola plate. Koliko li košta kada ti se, ne daj bože, razboli dete. Mislim da to sve govori“, navodi Jelena i uzima u naručje Mileta. Kaže da ga voli najviše na svetu, naravno, posle Dejana. Ispunjava pra-

zninu. LJubi ga. Mile guče. Mira Vujović

_ UVEKPOSTOJI

NAČIN DA

MS CUJU.

Promene

vore potroše jedan solidan kredit godišnje. Kažu da ni tamo nije lako, da su nesigurni, da prolaze kroz krize... Ali, gladan sitom ne veruje, ma kolika da je patnja Zbog nostalgije, pa na ovakve žalbe ovdašnji skeptici često reaguju rečima - „ako im je tako loše zašto se ne vrate“ Razloga ima toliko koliko je i naših ljudi u svetu. Snežanin i Nenadov svodi se na par reči: „Tamo smo dobili taman toliko koliko treba.“ šal, kana i nukavice

Ratni vihor u Bosni i kriza identiteta u Beogradu spojili su čudnom igrom sudbine Sneža-

TANJA VALIČ

nu iz Drvara ı Nenada iz Beograda. Otišli su u Kanadu 1997. Nedavno su poslali pismo prijateljima, koji su u,vezi sa odlaskom iz zemlje još uvek u dilemi:

„Krajem aprila preselili smo se u novi stan. Napokon imamo spavaću sobu. Stan je dobar, jednosoban, oko 50 kvadrata. DoDili smo nameštaj: trosed, francuski ležaj, sto, dve stolice, komodu, televizor, stonu lampu i radio sat. Sredili smo razne kartice - bankovnu, zdravstvenu, SOCIJalnu, člansku kartu za biblioteku. Uskoro krećemo na kurs engleskog. Ovde u Regini je vremenska razlika sedam sati. Kada je u Kanadi podne, u Jugoslaviji Je sedam uveče.“

Setili su se u tom pismu i svog odlaska iz zemlje „Putovali smo od Beograda do Budimpešte, a zatim osam sati čekali na pariskom aerodromu Sarl de Gol. Iz Pariza do Montreala sedam sati leta. Od Montreala do Toronta još jedan sat u avionu, od Toronta do Saskatuna tri sata i konačno, od Saskatuna do Regine pola sata.“

Pisali su ı o prvim satima na kanadskom tlu: „Kad sletiš vode te u imigracioni ofis gde procedura, verovali ili ne, traje jedan minut. Dobiješ zimsku odeću, jaknu, rukavice, kapu, šal i gumene čizme. Cizme su, pored patika, glavna obuća u Kanadi. A onda te proslede dalje. Mogli smo ostati u Torontu pod uslovom da nas neko primi „na konak“ jedno mesec dana dok se ne sredi procedura oko promene odredišta. Nismo hteli da

smetamo 1 otišli smo 3. 500 kilo--

metara dalje. U Regini su nas sačekali Milena iz Karlovca i Nora iz Kolumbije. Rade za Imigracioni centar.“

Kilo hanana je 20 ceni

Snežana i Nenad su opisali i svoje mesto koje im Je novi dom:

„Saskačiven se prostire na 650.000 kvadratnih kilometara. Ima manje od milion stanovnika Iz aviona ne izgleda baš romantično: prerije i farme. Letnja temperatura retko prelazi 23 stepena a zimska se spušta do-35. Regina je urbani centar. Ulice su pod pravim uglom sa avenijama i bez kioska.

- Svi voze kola, osim nas svežih emigranata. Gradski prevoz je tačan i ide na svakih 20 minuta ali se njime gotovo niko ne VO-

Zi. Stanovnici su uglavnom Dpotomci Iraca, Ukrajinaca ı Kineza. Jugoslovena ima oko 300. Ove i prošle godine doselilo se 580 ljudi. Srbi imaju crkvu i svog sveštenika. Kirija za jednosoban stan sa centralnim grejanjem je od 320 do 370 dolara mesečno. Lokalni telefonski razgovor je besplatan. Paklica cigareta je šest dolara (zbog toga šizimo), a kad ovde zapališ cigaretu na Javnom mestu gledaju te kao da si gubav. Alkohol je skup. Benzin je 05 centi, a dosta se vozi na gas. Kanadski Imigracioni ured preporučuje da se sa karijesom obračunate u „matici“ jer je StOmatolog ovde papreno skup. Ljudi su prijatni, i umalo da zaboravimo: kilo banana je svega 20 centi.“

Pisali su Snežana i Nenad ı o novcu. Od države dobijaju beskamatni kredit - 5. 500 dolara (avionske karte, vize, noćenja). Vratiće ga kada počnu da rade u 60 mesečnih rata. Za stan, hranu, struju, telefon i prevoz, dobijaće 900 dolara godinu dana nakon dolaska:

Kada su ih prijatelji pitali koliko je to u stvari, odgovorili su: „Io je taman koliko treba.“

Dileme zimognoŽijivil

Marina, Beograđanka, skupila je dovoljno novca za proceduTu prijavljivanja na listu čekanja za useljenje. Pročitala je njihovo pismo, pokazali su joj prijatelji kojima često priča o svojoj Želji da ode u Kanadu, u stvari o dilemi koju još uvek, iako sada ima novac na Jednom mestu nije Tazrešila - otići ili ostati. S posebnom pažnjom pročitala je deo o zimskoj odeći, šalu, kapi ı Sumenim čizmama. Stresla se i rekla: „Zamišljam svuda sneg led, a ja sam zimogrožljiva.... Potom se vratila na deo pisma u kojem Snežana i Nenad pišu o obavezama koje država ima prema njima. „Ne treba mi da o meni neko naročito brine. Ali, kada bih to što je njima dato u Kanadi, ma samo jedan deo toga dobila ovde, recimo tih pedeset kvadrata, sto i stolice, nikada se ne bih mučila ovom dilemom. Nije mi svejedno i ponekad želim da neko drugi donese odluku umesto mene. Snežana ı Nenad su to re-

kli u par jednostavnih reči - ta-

man koliko treba. To Je moj san.

Toliko mi ovde nedostaje.“ Zoran Panović

Sa prvim mrakom, širom čitave Srbije, sva vrata se čvrsto zabravljuju. Nagomilana ı neobjašnjiva strepnja uvukla se među nas ı svaku sledeću noć dočekujemo sa nelagodom. Pokušavajući da se sakrijemo od galopirajućih strahota čursto zatvaramo suoje dveri. Užasi se dešavaju svakodnevno. Istovetni užasi su se dešavali i prethodnih godina zapleta, ali ih nismo uočavali. Jer nas nisu: dotical.

Naš palanački duh zazorno posmatra suet oko sebe. Sve mu je čudno i sumnjivo. Svet iza plota i iza brda izgleda sve opasnije. Plotovi su ojačani ı poduprti, ali je jeza velika. Neobjašnjivi splet događaja deluje Stravično.

U mrkloj noći neko kuca na vrata. Vojni ili sudski pozivari? Možda Je reč o običnoj vojnoj vežbi ili sasvim neobičnoj prekršajnoj prijavi. A moguće Je da su to glasnici neprijatnih Vesti, organizatori civilne samozaštite, kuriri mesne zajednice, rutinski kontrolori, pozivari na informativni razgovor, agenti kojekakuvih agentura, profestonalni reketaši, ano-

Kroafa spasa

nimni batinaši, ili ambiciozni ı agilru podmladak stranaka. Ili je reč o nečemu sasvim drugačijem. Možda su na vaša vrata kucali usplahireni stradalnici, pretučeru i raskrvavljeni studenti, isprebijani demonstranti, izgladnele izbeglice, napušteni ulični ranjenici, onemoćali mučenici. Možda nečije oči grozno suze od suzavca, možda Je neko dete izbezumlijeno jer je u metežu izgubilo roditelje, možda su policajci neku otmenu damu udarili pendrekom po leđima, možda Je neko ozbiljno ranjen, možda je nečiji ŽiIVOt u Opasnost. Možda neko preklinje da spasi zapravo Vas.

A Vi okleuate.

Ali, Vaša odluka Je za sve druge osumn za Vas nevažna. Bezumne nećete sprečiti u njihovoj nameri tako što nećete otvoriti vrata. Oru su srušili toliko toga, lako će razvaliti vrata. Ugroženi će se možda spasiti i bez Vas. AlL, kako ćete se Vi spasiti? .

Radman Šelmić

1TI5 S ONO

Aa ravan ua od a EO daki: dB Man