Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

30

= У " о а и ~ > па ТЕ мм Г | | п" | | ~ | Е

Весело све је — само нисам ја! а Немир ми стискб уморене груди, Несрећно срце што љубити зна!

Кроз тиха поља срдашце ми жуди Далеко тамо, у бајнији свет: Да злато своје иза санка буди

Уз гласах фруле, уз уздисај клет.. Ил да јој шапне поветарцем благим: Љубим те, душо, више него свет |

ЕЛЕГИЈА

Хладна је јесен; и суморно вече Над пустим пољем разастире мрак;

А студен ветар са увелим лишћем аласа сече магловити зрак.

И нигде зрака од живота нема, Пролетњи давно изумрб је крас: Кишица сипи... А из села малог Вечерњег звона разлеже се глас...

И страхом срце у час се притаји Гледајућ мутно на јесењи дан Ах, шта су снови и бескрајне жеље, Кад живот пада као тихи сан!..