Delo

Д Е Л 0 149 Непрпродност је ова била јасна. Сукоб је бпо неизбежан. Природно је било, да није било задњих мисли, или можда и неке луде бојазни, да се владалац о Намесништву саветује с онима, с којима се мирио, те да тим путем мнр још јаче утврди и учврсти. Од отвореног и чистог расправљања питања свакад пма користи. Од прикривеног и половног решења крупних питања има само забуне и нове невоље. Тако је свагда ш свуда, па тако је било и овде. Право, истинско измирење с радикалном странком није се хтело, и, разуме се, њему се није ни приступило. На против чини се као де се хтело да се сад против раднкалне странке продужи борба на други начин: подмукло, тајно, сплетком и преваром, а иомоћу ње саме. ♦V Њој је дата влада, јер је стари начин, отворен и чнсто ратнички, војнички, остављен, као безуспешан, али је њој одмах стављено на супрот, под разним изговорима, све што може њену раду сметати и кочити га. Прво, и пре свега, остављен је у емигрицији природни и еамом ситуацијом и развојем радикалне странке и њене политичке борбе истакнути шеФ, Ннкола П. Пашић. Он је пуштен тек пошто се образовала влада и свршио еав посао. Природно је било да у свем он учествује, и да посао нзмирења под његовпм вођством странке буде извршен. Може се о Николи П. Пашићу, о његовим личним особинама, врлинама и недостацима, мислити како се хоће. Али ко хоће прави, истински рад с радикалном странком, ко хоће с њом измирење истинско, тај не може и не сме обилазити човека, који се странци и ситуацији није наметиуо, већ кога је сам развој странке и сама политичка борба на врх истакла Он је представљао у себи оличење странке. У њему је њена јачина, ■па, ако хоћете, и њена слабост. Вође странака н народа не ничу сваки дан, оне се и не намећу нити то могу, оне тако да кажемо исклнјају и израсту ■саме од себе, из земље и средине у којој су. Оне вође које се наметну, оне су накаламак којн не може да се развија и који се мора осушити брзо. Војевати и тући