Delo

92 д к л о

лама; да он пристаје да употреба његове Флоте и његове војске будс сматрана као резултат споразума између нас, а не као самостална одлука Русије ; да је готов да отпочне са потписом конвенције, која ће деФинисати наш цињ, одредмти наша средства за његово извршење, и назначити улоге сг.акога од нас ; да ће се као што се по себи разуме, на оспову такве конренције руска војна снла повући као што је и дошла, чим циљ буде постигнут. Сврх свега тога Брунов је још додао поверљиво, да, ако усвојимо такав правац, ункијар -искелески уговор не1*е внше бпти обновљен . . . . ” Међутим требало је да протече без мало још једпа пуна годпна да потписи угивора, који је спојио у нсточној политици два државника задахнута у сваком погледу тако супротним назорима, као што су цар Никола и лорд Палмерстон, и то баш на ономе терену, иа ком су се Русија н Енглеска јављале као прнродне иротивнпце. И Енглеска, а поред ње п Аустрпја, која је још вазда зазпрала п од руске силе и од рускпх смерова на Истоку. а и од сваког оружапог сукоба у Европи, настављалп су ирегиворе да приволе Фрапцеску на заједнпчку акцпју, покушавајући склонити је, да радп општнх европских интереса, ангажованих у одржању турске царевпне. напусти своје амбицпје у Египту. У Енглеској, у крилу самога кабипета миниетарског, чији је мпннстар спољашњнх послова бно лорд Палмерстон, неколицина чланова, пе знајући дубок поглед Палмерстонов па сиољашњу ситуацију, зазнралп су да прекид са Францеском и савез са Русијом не иовуку за собом опште заплете на разннм странама света и не донесу големе оиасноотп за Енглеску. Најзад, кад се доласком Тпјеровог кабпнета на унраву у Францеској, развпла жива радња ове силе у Царнграду у циљу иепосредпог споразума између султана и егинатскога пашс, лорд Палмерстон је учинио одсудан корак да сломије последњи отпор снглеске владе, став.вајућп у завнсност од њезнног пристанка на потпис уговора пзмеђу велнкнх спла. без Францеске, п Султана свој останак у кабннету.ђ II уговир Ц Врло је карактеристнчно н ирло занимл.нво писмо лорда Палмерстона упуКено председнику мнннстарства, лорду Мелбурну, 5. јула 1*4п год. Ставл.ајући свој иортФељ на раеноложен.е нредседнику министарства с тога, што љегова политпка у егинатскоме питан.у наилази на отнор у кабинету, лорд Палмерстон нзноси у нето време разлоге којн су га руководнлн да усвоји такву нолитику н да, прекинув са Францеском, потражи