Delo

386 Д Е Л 0 сталне и пролазне, прве би значиле мора и континенто а друге облаке, јер joj је атмооФера као и наша, само два пута гушћа. ТТТто се тиче њезиних пратилаца, ко би се сећао њезине митологије, рекао би : да пре има два пратиоца но једног, али се може рећи, да Венус нема ни једног. Гледана оздо, како се купа у благој вечерњој или сија у зориној светлости, представља се као прави Едем зоњубљених и сањалачких душа, док њени становници имају да поднесу све непогоде зиме и лета у најгорим контрастима. Земља се њима представља као звезда с којом се ни једна нашем небу по лепоти сравнити не може. Ако нису загњурени у мекуштво и лењост, они су могли боље испитати наше полове и нределе где ни једна екпедиција још није приспела. — Да ли мисле (они морају мислити) да ли је иасељена ? Можда чезну за њом и сањају да је у таквом иоложају она стан светлости, љубави и среће. — Како би се разуверили кад би нас из ближе видели! Путник који би са Сунца преко Меркура и Данице пошао зауставио би се на нашој Земљи; но ми ћемо овај лист његова путописа преврнути, не зато што не бисмо имали шта да научимо, већ што би нас стање њених становника веома дирнуло. С тога хајдемо на њеног бледог сапутника на Месец. Свет који изгледа да је за навек заспао мирним сном, само што му још неугашени вулкани потресају ледену гробницу усахла живота. Можда кроз један век моћићемо гледати његове остатке као што гледамо развалине римског Колосеума и трагове Зевсова храма. Тамо к’о и овде на земљи видели бисмо шта остаје од славе најсјајније која се за бесмртну држаше. Од свих старих монумената можда већ ни ирашине нема, ишчезла су и сама имена и успомене. Исто Сунце осветљава његове брегове и долине, али где негде блиставо трепераху по струји живота, његови зраци падају данас као меланхолнчни погледи кроз развале, маховину и гробну тишину. Народи, домовине, вере, убеђења, храмови и палате све пролази, па и сама земља и небеса !.... Али ко зна ? Можда његови последњи становници склоњени на ивицама долина које ми морима називамо, сведоци свију промена иа нашој земљи, гледајући је час ведру час бурним облацима омотану, час у зеленом пролетњем а сад онет у белом