Delo

УСТАВНА И ДРУШТВЕПО-ПОЛИТИЧКА ПИТАЊА 433 без одобрења очева може да добије важност накнадним очевим одобрењем, али онда његова важност није од дана закључења брака него од дана датога одобрења — као што јасно о том сведочи римско право. А разлог томе је што је овде очево одобрење апсолутни, принудни закон, и кад се оно да — онда његова вредност постаје од онога дана кад је доиста и дато. Ту, дакле, ратихабиција нема ретроактивно дејство, јер ту је она просто Фактичко уклањање прохибиције, и ранији поступак остаје и даље без важности као што је и дотло био. Кад се, пак, сам прохибитивни закон укине, те тиме настуии промена у самој правној свести, онда наступа конвалесцирање свих индивидуалних радња које још постоје а које још нису биле правне само због извесне забране закона, имајући за собом све друге законске Форме, и то би онда била, да се аналогијом послужимо, ратихабиција јавне свести. И та ратихабиција, за разлику од конвалесцирања услед Фактичке промене, доноси собом да се од сад конвалесцира и ранији поступак, те по томе и раније постале последице и правна дејства постају правно важна, и само немају вредности према већ стеченим правима других за време владе старога, прохибитивнога закона (нпр. стечено ираво наследства до новог закона). * Довде смо видели како дејствује укидање материјалне прохибиције, материјалних прохибитивних закона. Сад да видимо како дејствује укидање формалне прохибиције. Ми смо, раније, рекли да прохибитивни закон треба да је материјалне природе, т. ј. да је он искључивао саму садржину воњне радње, па да нестанком његовим може да се конвалесцира једна вољна радња, т. ј. да постане правно важна. Али, како ћемо сад видети, то може да буде, опет са свим сагласно с нашом теоријом, и код нестанка Формалиих прохибитивних закона — у извесним случајевима. Треба да се сетимо, овде, што смо већ говорили о правној вољи и о ириродној, необавезној вољи. Ми смо тада рекли, да нови закон, који уклања извесне Формалности, не може да дејствује на оне одношаје, где би његовом променом једна обавеза, заеисна просто од природне, правно необавезне воље, претварала се у правно обавезну вољу. На пр. да је за обавезу дуга био Дело IV 29