Delo

ОПСАДА СЕВАСТОПОЉА 43 копјејку, како му се жена подсмевала, — сети се пријатељства ових људи (а можда му се чиннло, да је бпло и нешго више од стране бледог друга): сва та лица са својом околином оцрташе се у његовој машти у одвећ слаткој, весело-ружичастој светлости, u он, смешећи се на те успомене, дирну руком џен, у коме је стојало ово мило ннсмо. Од успомена штапс-канетан Михаилов нехотично нређе на сањарије и надања. „И како ће се зачудити и обрадовати Надица, — мишљаше он, корачајући по уској уличици, — кад од једном нрочита у Инвалиду опис, како сам ја први .јурнуо на топ и добио св. Ђорђа! Капетанство ћу добнги још но старој иреноруци. За тим ја могу врло лако. још ове године, добити мајорство, јер је много иотучено, а сигурно ће и још потући наше браће у овом рангу. А после тога оиет бој, u мени, као познатом човеку, иовериће пук... потпуковник... Ану о врату . .. пуковник...“ и онје већ био генерал, који усрећује посетом Надицу, удовицу свога друга, који ће, по његовом рачуну, умретн дотле, — кад звуци булеварске музике јаче дођоше до његова ува, изпђе му пред очи гомила народа, u он се нађе на булевару као иређашњи пешадиски шгапс-капетан. III Нриђе к павиљону, иоред кога су стојали музиканти, којима су, у место наслона, други војнпцн нсгога пука држали отворене ноте u око којих су, више гледајући но слушајући, сасгавили круг писарп, јункери, дадиље с децом. Око павиљона стојали су, седели п ишли већином матрози, ађутанти и ОФпцири у белим рукавицама. По велнкој булеварској алеји ншли су ОФицири од сваке руке, жене од сваке врсте, по нека са шеширом, већином иовезане марамама (а било их је и без шешира и повезача), но није било ни једне старије, већ све веома младе. Доле у хладовима, у миришљавнм алејама белих багремова, шетале су и седеле усамљене групе. Нико се није на булевару зарадовао штанс-капетану Михаилову. изузев, може биги, капетана његовог нука Обжогова u каиетана Сусликова, којц се са њим искрено руковаше ; но ирви је био у камиљим панталонама, у старом шињелу н врло црвена, ознојена лица, а други је викао тако јако и одсечно, даје срамота било са њима ићи, нарочнто пред ОФицирима са белим рукавицама (од којих се Михаилов са једним ађутантом здравио, а с другим штабним ОФициром могао бн се здравиги, јер се два пута срео са њим код познаника). При том, какво би задовољство имао да се шета са том господом Обжоговим и Сусликовим, кад пх је он, и без тога, по шест пута на дан сретао и са њима се руковао ?' Није он за то дошао на музику. Ну зашто се штапс-канетан Михаплов боји u не решава да приђе њима? „Шта ћемо, ако ми се онп на један пут не иоклоне, — мишљаше он — или се поклоне па продуже да се разговарају између себе, као да