Delo

46 Д Е Л 0 гавајућц његове погледе, дајући му тпм на знање, да он може нћи, п најзад се сасвнм удалише од њега. Но штапс-капетан нпак беше задовољан н, пролазећн поред јункера, барона Песта, којн је био особито горд иосле јучерашње ноћи, коју је он ирви пут провео у земуннцама 5-ог бастиона н, услед тога, сматрао себе за јунака, он се нн мало не наљути на подозриво горди израз јункеров, кад је овај застао и скинуо пред њнм капу. IV: Ну чим је штапс-капетан прекорачио праг својег квартира јурнуше му сасвим друге мислн кроз главу. Он внде своју малу собицу са неравним иодом земљаннм и кривим прозорима, залепљенпм артијом, свој стари кревет, са обешеним ћилнмом над њим, на коме је била израђена амазонка п обешена два тулска пиштоља, прљаву, са цицаним покрпвачем, постељу јункерову, који је становао са њим ; виде свога Никиту, који устаде с пода, чешући своју чупаву, масну косу : виде свој стари шињел, своје чизме и свој завезак, из кога је вирило парче сира u грлић од бутеле са ракијом, сиремљеном за њега на бастион, и наједном се сети, да он сад мора ићи, на целу ноћ, са четом на бастион. „Сад ћу сигурно бити убијен, — помисли штаас-капетан, — ја осећам. II то је главно, што није био мој ред, већ сам се сам јавио. А већ свагда гине онај, који се сам натура. II од чега је болестан тај ироклетн Непшисецки ? Лако може бити да није нп болестан, и сад, због њега, мора да погине човек, непремено да погине. У осталом ако ме не убију, онда ће ме, насигурно, предложпти за награду. Опазио сам, како се команданту пука допало, кад ја рекох : донустите да идем ја, кад је поручнпк Непшисецки болестан. Ако не добијем за мајора, добићу Бладимнра *) сигурно. Ето, већ тринајсти пут идем на бастион. Ах, 13 је несрећан број. Сигурно ћу ногинути, — осећам да ћу [погинути: али морао је ипак неко ићи. — не може воднти чету ирапоршчик. А нешто се морало догодити?... Ето, част пука, част војске зависи од тога. Моја је дужност била да идем... да, света дужност. А ипак предвиђам“. Штапс-капетан заборављаше, да му је овако нредосећање, у већој или мањој мери, долазпло свагда, кад год је требало ићи на бастион, и није знао, да то исто, у већој нли мањоЈ мери, осећа сваки, ко иде у бој. > миривши се иојмом о дужности, који је у њемзт био веома развијен, он седе пред сто н ноче да нише опроштајно иисмо оцу. После десет минута, наппсавши писмо, устаде од стола са влажним очима од суза и, читајућп у себн све молитве, које је знао. поче да се облачи. Пијани и груби слуга пружи му лено нов мундир (старп, који је обично облачио штапс-капетан, не беше још оправљен). — Зашто није оправљен мундир ? Ти би само спавао, невољо ! рече он срдито. Ј) Орден св. Владимира.