Delo

Ти y мени, Боже, своју слику дајеш Kao оно сунце y капљици воде. Ништа ! Ал’ ja живот осећам y себи И невољно увек подижем ce к теби, Душа ми ce диже п иикад ие cnû ; Ти си мојој души дао дара права, Да проникне, мисли и да расуђава: Ja постојим, јесам дакле си и ти. Ти постојиш ! To ми ред прнродни збори, Душа ми од срца то je често чула, Па и разум мени тај закључац створи, Ти постојнш, Боже, и ja нисам нула ! Бселене сам део и, још ми ce чини, Ти ми рече бити y часној средш-ш Te природе целе што блиста и сја, Где телесне створе ти сам, Боже, доче, Где духове неба ти стварати поче, И где ланац бнћа утврђујем ja. Ja сам чврста веза свима световима, Ja сам крајњи степен y развићу свега, Ja сам и среднна свег што живот има : Прва Божја црта створена од њега И ако y праху распадам ce томе Ja имам за слуге и муње и громе ; Ja сам цар, ja слуга, ja сам црв, ja Бог I «Па од куд сам дош’о ?» питање ce спрема ; (( Кад сам тако чудан ?, , а Одговора нема ; Tea не могох бити вољом ума свог. Створеше сам твоје, Створитељу света, Ja сам жива тварка премудрости твоје ; Источник живота из «ог дух полетЈ, Ja сам и цар прави, душа душе моје. Твојо] правди, Боже, потребно je било Да би смртну бездну храбро прегазило Бесмртно ми биће, овај дарак твој, ,Да ce дух мој вечни y смртност обуче.

179

Б 0 Г