Delo

ce на онај крњави сто na ћеретамо и смијомо ce, a на нас ceопст смију пуне чаше п то боце „Пиштинца» .... <( хеј, пусто!” узданух и опет ce замислих и шћах тако дуго остати, да ме Милан ne трже. — : Хајде тм сад ! Шта, шта ? питао сам зачуђен. Хајде под пенџер. Ствар je била y овоме : Милан, ко објешењак ! бацио je гори ружу и казао onoj старијој (рекао сам тп да ce зове Даница), да je ономе баци кроз пенџер, кога најволи. Ona ce смијала ii тројнца-четворица била су приступила, a ружа mije пала. Ja кад чух, шта je y ствари насмијах ce, скрстих руке, дођох под пенџер, немарно погледах гори и рекох шалећп ce: Де, моја бпла. хоћеш ли менп гацити ? Ja ннсам још то ни изговорио, a ружа преда ме паде. Menu бп драго. Другови ce ко смијаху и подражпваху ме, али мени срце чисто стрекпу. Брже боље јамих ружу na ce одмах усправпх п пбгледах на пенџер. Мени нешто још чудније би. Чпсто већма задрхтах. Ona je баш тада повнривала и ja je добро спазих . . . Стидљпво je била оборила очи. По лицу joj ce осула румен. По челу поиале hahe, a впше њих малп Фесић ; јечермпда, сојка, тумајлнје их, права Мостарка ! Ja гледам, a ona повирује. Два-три пут. Ах, друже, ja ce занијех. Бпла je лијепа, прелијепа ! Ja само узех Милана за руку и пришапћах му: Дивота !... Божанствено !... A ona je, објешенпца, све повиривала и смјешкала ce. Ja ce нисам био збунио, алп сам ce задпвио. Гледао сам. je, глед’о, како повирује па ce чисто занпо Зорлп ми ce .Hijena учини. A најпослије je прнпитах : Jecu ли ову ружу баш менп бацила ? ... сам прошапћа иеразговпјетно Јеси ? Ниси ? He чујем добро. Кажп. ббна, боље. He чује нико. Мплан ено блебета с «тетком” (она ce засмија), a ови оЈтали нешто галаме. Нећечутп. Јесп лп ?

ДЕ Л O