Delo

Али Стани то већ није било право. Свакога вечера, како седну за мршаву вечеру, она би му пребацивала : Докло ћемо овако ?... Видиш, већ нам главе оседише a ми онако те онако. Кад ћемо и ми y кући појестп бољи залогај. Код толиког богаства ja сам гладна. И ja сам, жено, вели Јевта. Па кад ћемо једном и ми почети као људи живети ? Само док напунпм онај седми ћуп. Стана саже главу и ућута, a он упади жижак и оде y подрум. У једном ћошку лежало je y ћуповима благо његово. Он спусти жижак на земљу na скиде поклопац са једног hyna. Само жежено злато . . . Он ce смешкао. Маши ce руком y џеп, na извади још неколнко дуката те их спусти y њ. Тихи звекет злата одјекивао je y души његовој. Ај . . . децо моја !.. говорио je он y нрком заносу. . . Зар да вас просипам ? Ta пре hy ce ca животом растатн него с вама !... И онда поче отварати друге ћупове и мешатп злато рукама . . . Ocehao ce потпуно срећан. Ни чим му ту срећу не би могао ннко накнадитп. У глуво доба враћао ce y своју одају и задовољно бн ce спустио na постељу да отпочине. 111. Прођоше године. Јевта већ са свим остарио a Стана ce погрбила. Он je ocehao да више не може потрчатп као пре. Пз јутра je волео и мало дуже пролешкати y кревету. Често пута мрзило га да ce сагне ; једном речи, осетио je немоћ . . . Стана још rope. Почела му већ горко пребацпвати његов тврдичлук. У дубини душе ocehaó je да Стана право има, али ce не може никако решити да дарне своје благо. Коме штедшп, коме чуваш ? Зар нам већ није смрт куцнула на врата ? . . Па зар да умремо жељни залогаја код толиког блага ? . .

200

ДE Л O