Delo

голе ковати, сновати, тровати y 3. раздио У. врсте. Оно прво никако не ваља јер презенат јесам нема с тнјем раздјелом баш никаква посла : друговачпје je грађена основа a саовим су друговачпјн наставци; зато )есам мора ce одвојптп, као што га одвајају све граматпке и научне п практпчне, каоостатак старе коњугацпје. Што ce пак глагола ковати птд. тпче. са строго паучнога гдедшпта може ce обранптп што ce дпјеле од пророковати птд., алп y практичној књпзп зашто би ce узшмало да ce ковати-кујем не мпјења псто као аророковати-кујем ? У спнтаксп требал ) бп бо.ве группсати падеже иза прдједлога те за сваки прпједлог показатп на окупу главнпје прилпке гдје ce узнмље; Н. тога није учинпо него нпр. о од говорп y чл. 664. п 670, о из y чл. 666 и 670 a y чл. 668 говори о за као прпједдогу којп би ce слагао само с генитивом. Oncer својој граматпцн Н. je одредпо на стр. 22 изрекавши за њу да je то „оипсна граматпка“ садашњега језика; према тому пак што je хшсац miao на уму п како je ствар збпља пз едена, требало би попунптп, да je ово оппсна граматпка садашњега књижевнога језика. Зато с разлогом Н. врло рпјетко спомнње како je што п y којем диалекту, na ii оно мало што спомпње било бп боље да ннје узехо y текст већ даје пометано y напомене upu дну стране: тако би ce јож јасније впдјело да такове особине немају посла с књшкевнпјем језпком. За тумачење језпчнпјех појава којпм ce бавп Н. често узпмље y помоћ старп словенскп језпк. Да ce то y књпзп, која je нампјењена одраслије.м образованијем људпма, може паче донекде мора чпнптп, о томе нема сумње, алп докле ? To треба тпм внше да питамо што впдпмо да y овом погледу сам Н. нпје једнако поступио: y прва трп дијела готово ce свакп знатнпјп појав тумачп на основу старога слов. језнка, y спнтаксп готово нц један. Може ди ce то неједнако поступање оправдатп ? Ja миспим да не може; ако ce тумаче гдавнпјп иојавн y гласовшха п облпцпма непрестано ce обазирућп на старп слов. језик, треба. псто то радптп п y погледу сижтактцчнпјех појава, ако ce онамо понајвшие каже чтг ce срп језвк одалечпо од схарога словенскога, зашто ce не би úcto тако чпнпдо п за синтаксу кад п она доста често одсхупа од старе сдовенске? Потребпто je дакле да ce одредп нека мјера за узпмање старога сдов. језика и да ce ха мјера иак консеквентно држп за све дпједове граматике. Ту je мјеру најлакше утврдитп за нпже школе: тамо je уопће не треба ; нпжи разреди средњих школа нпјесу филолошки просеминари већ школе y којимаје (у погледу срп. језика) доста и предоста ако ђацп науче. правилно говорити u иисати књиокевни језик. Како п зашто што бпва y језику, то ce може донекле тумачитп y вшшш разредима, премда не смцјемо заборавптп да напреднпји западнп народи све вшпе стежу oncer учењу старпјпх језпчних периода на корист жпвог садашњег језпка. Да заппхамо дакле опет : докле бп сс y граматиди каква je Новаковпћева морао узпмати y помоћ схари словенскп језик ? Ja мпслпм да бн такој књизи задаћа имала бити да констатује гдје ce српски језик одвојпо од старога сдовенскога (којп редо-

497

КРПТПКА II БИБЛИОГРАФПЈА

ДЕЛО Y