Delo

44 Д Е Л 0 Један, кудраве црне косе, зажмирио очима па корача жпво од једнога зида до другог и бележи стопама градове које је Џингис-Хан прегазио, описујући гласно јунаштва и див.Баштва његова — Перо, како се зваше оно место где је Едуард 1П. победио Филнпа IV? запита га један. — Не знам ти ни Едуарда ни Филипа, а о њихпвим ратопима немам ни појма, одговори он. — Стогодишњи рат. Како да не знаш ! — Аха, јес’ богме. Ту су Енглези употребили барут. Али ти даже нпшта не знам. — Лако је теби : ти ћеш сигурно добити Византију или тако нешто. Перу штрецну нешто у срцу. «Од куд сад и он да ми то прорекне ? — Е сигурно ће то бити !и И он се беше са том мишљу тако освојио, да друге претпоставке и не имађаху места у његовој глави, У том уђоше девојке. Пера скочи п пође на сусрет једној која се упутила к њему. То je она. — Шта си урадио ? — запита га она смешећи се. — Нпшта. А ти ? — Једва мало пре довршнх. Али сам сад сигурна ! А ти. • болан, зар баш ништа ? — Готово ништа. — Ти се надаш у стару срећу. Сети се Солона. Њега опет штрецну, али ово ново осећање беше пека пзненадна зебња, која хгеде да га обузме свега п да га поврати . у .јутрошње стање. По он не подлеже овој новој навали. — Ilohac сам те сањала, рече му Даница. — Та није могућно ! - викну он п прену од чуда. Како • си то снила, кажи ми, молнм те ? — Говориш на испиту о неком цару и царици, али нисам упамтила о коме. — Да није о Јустинијану ? — Могућно, али ми је цео сан био кејасан, — рече му она, насмеши се н побеже међу другарице. Он остаде још више зачуђен п уверен у своју стару срећу. Седе у клупу, отвори књигу и поче да разгледа Византију. Око њега брује и узвпкују гласови, пред очнма му тренере црна слова, а мисао му отишла далеко — у VI. век. Он и не