Delo

II У Т Е М 27 брјански је бно некада становао. То беше дом чича Стоје, првог газде у оно време. Колико се успомена у њему и овде пробудп ! Дебрјанскп пође да иогледа у одају, где је становао. Уђе у дворнште. Од једном залајаше два огромна пса с пакострешеном длаком и јурнуше на њега. У том изпђе из ннских зграда један млад сењанин. — Шта тражите, господине ? упнта овај, пошто расте ра исе. Дебрјански се најпре збунп како да објасни долазак, па за тим јасно рече: — Дођох да видим кућу чича Сгојеву. Пре двадесет годпна жпвео сам у оној соби .. Не сећаге ли се зар терџумана? — А, мн смо онда бнлн мали, чекај да зовием м јку — Не треба. не треба ! Ну момак већ оде. У том се Дебрјанскн приблпжп води. Та вода онда бејаше дубока и брза; терала је четири воденнчка камена. Изнад ње је био диван и онамо, под сенком врба, он је често седео и одмарао се у хладу. Сада дпвана и не бејаше, вода је пресушила и не тераше никакву воденицу. Само позеленеле од жабњака прњаве локве бејаху заостале на дну, вероватно од кише. То мртвпло и пустош у некада многоњудном дворишту газда Стојеву растужи душу Дебрјанскога. И врбе, као да су тужпе н иосрнуле спуштаху остареле и осушене гране над смрдл.иво корито усахнуле воде ! Све је ту некако изгледало остарело, грозно, посрнуло. Двадесет година и каква промена !... Впдп се, да време не стари само њуде. .. Дође момак с мајком. Једна спарушена, з'рчкана, жута жена, већ баба, с гадним нраменима косе што су иали на лпце с побелелом чупавом косом. Младена ! прошапута у себп Дебрјански у чуду. Боже, зар je ово она лепа, с днвннм нежпим цртама, бела и румена невеста, деда Стојева снаха ! ? Вре.ме, живот, роиски напори, его шта начинише од овог створења! Дебрјанског то потресе; жалост, туга и негодовање иротпву судбине. противу суровога закона природе потресоше најдубња осећања душе његове. Баба му се нриближи п на норушеном ли.цу се виђаше